a današnji dan navršava se tačno sedamdeset i jedna godina od mučkog ubistva Đorđa Živanova, jednog od osnivača FK Vojvodina.

Među mladićima, koji se vide na znamenitoj fotografiji snimljenoj u proleće 1914. godine, u dvorištu kuće Save Šijakova, prepoznajemo i lik budućeg prote Đorđa (Geogrija) Živanova. Živanov je tada, sa svojim bliskim drugovima, osnovao fubalski klub koji je trebao da predstavlja srpsku omladinu u Novom Sadu. Nakon mature u slavnoj Novosadskoj gimnaziji, Đorđe Živanov je upisao, a kasnije i uspešno završio, bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Iako je bio svršen bogoslov, Živanov nikada nije zaboravljao svoju ljubav i obaveze prema FK Vojvodini. Funkciju sekretara kluba je obavljao 1924. godine, kada se vodila velika akcija za izgradnju trajnog doma fudbalera i navijača Vojvodine. Sa velikim naporom i ulaganjima, taj posao je uspešno okončan te 1924. godine, kada je na Vidovdan svečano otvoreno igralište ”Karađorđe“, koje su Vojvodinaši delili sa klubom novosadskih Jevreja “Juda Makabi“. Radio je kao veroučitelj i profesor dok nije rukopoložen za sveštenika 1935. godine. Svešteničku dužnost obavljao je u Vrbasu i u Žablju.

Dostojno je vršio sveštenički poziv nalazeći se na pročelju borbe za duhovno i kulturno uzdizanje naroda Šajkaške oblasti. Upravo zbog te vernosne službe, prota Živanov je izgubio život 1942. godine. Kada je započeta krvava Šajkaška racija, među uhapšenima se našao i prota Georgije. Kasnije je njegov sin Vladimir doznao od nekadašnjeg prvotimca Vojvodine Aleksandra “Šace” Kanazira, koji je posle rata bio sudija okružnog suda u Novom Sadu, da su okupatori tražili od oca Đorđa da prekrši Svetu tajnu ispovesti, kako bi odao sve što zna ili šta je čuo o tzv. “banditima“, ko ih krije, a ko podržava. Kako je prota Živanov odbio ovaj drski i necivilizacijski zahtev, ubijen je na zaleđenoj Tisi, 5. janura 1942. godine.

Sinod SPC je 1961. godine kanonizavao protu Georgija Živanova sa ostalim postradalima tokom Šajkaške racije u novomučenike. Smrt jednog sveštenika nije mogla da bude dostojno obeležena u posleratnom anti-religoznom političkom sistemu. Sećanje na protu Živanova i njegovu žrtvu sve više i više je bledilo. Ova strašna ljudska tragedija postala je poznata tek nakon istraživanja novinara Mladena Buluta.

Vojvodina je sigurno jedan od retkih fudbalskih klubova u Evropi čiji je jedan od osnivača uzdignut u čast novomučenika. Da li smo, posle dugih sedam decenija, kao društvo dovoljno sazreli da se na dostojan način prisetimo časnog dela ovog istinskog heroja i odamo počast proti Živanovu? I ako nismo, šta to govori o nama, potomcima velikana kakav je upravo bio prota Đorđe Živanov?

Pravda bi bila kada bi se na ploču, koja se nalazi na pročelju kuće na stadionu, na kojoj pišu imena postradalih fudbalera Vojvodine tokom Drugog svetskog rata, dopisalo ime i žabaljskog prote. Ta pravda mora biti izvršena, zarad svih potonjih generacija navijača novosadske “Stare dame”, kao i svih žitelja ovih krajeva.

Velikan nemačke kniževnosti Herman Hese reče da je heroj onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu. Takav beše prota Đorđe Živanov – imaše baš takvu hrabrost, koju naše društvo nema već nekoliko decenija. Pokazati istu, biće naš amanet!!! Povereno nam dobro, koje nam se daje na čuvanje… Izgubimo li ga, izgubićemo sebe.

U prilogu možete pogledati film koji delom opisuje pogibiju prote Živanova.