udbaleri Vojvodine u turskoj Antaliji imaju drugu fazu zimskih priprema, predvođeni novim liderom na sredini terena i jednom od najvećih zvezda aktuelnog prelaznog roka, 33-godišnjim Almamijem Moreirom.

U ekskluzivnom intervjuu za Press reprezentativac Gvineje Bisao priznaje da ni sam nije očekivao da će posle svega godinu dana od neprijatnog razlaza sa Partizanom ponovo obući dres jednog srpskog kluba i povesti ga u borbu za trofeje, koji zaobilaze Novi Sad već pune 23 godine.

- Iskreno govoreći, nisam uopšte razmišljao o povratku u Srbiju, ali nijednog trenutka nisam definitivno isključio tu mogućnost i zatvorio sebi sva vrata. Vojvodina je u međuvremenu kontaktirala sa mnom i predstavila konkretan plan. Vizija kluba je da dugoročno napreduje u svakom segmentu i bude potpuno ravnopravan rival sa Partizanom i Crvenom zvezdom.

Mi još nismo na tom nivou, ali moramo ići korak po korak kako bismo ispisali svoju istoriju. Najvažnije je što imamo stabilan klub, podršku predsednika i uprave, ali i navijača, koji su izuzetno važni. U takvim okolnostima apsolutno sam ubeđen da možemo u budućnosti stići i prestići dva najtrofejnija kluba u Srbiji.

Dolazak u jedno ovako pozitivno okruženje veoma me je obradovao jer vidim da želimo napred, a ja sam po prirodi pobednik, stremim ka trijumfu i na terenu i u životu.

Kakvi su vam prvi utisci o saigračima i treneru Dejanu Vukićeviću?

- Momci su divni i veoma sam zadovoljan kako su me prihvatili i oni i novi trener. Prvih dana sam trenirao odvojeno jer su ostali igrači odmakli u fizičkoj pripremi, ali sam posle svih testova sada spreman da im se pridružim i od prvog dana u Antaliji priključim redovnom treningu. Sa trenerom Vukićevićem imao sam kratak razgovor i dao mi je do znanja da mnogo očekuje od mene. To me ne iznenađuje i potpuno mi je normalno, s obzirom na to da sam doveden da pomognem ovoj ekipi da „raste".

Naravno, pred sam nastavak prvenstva ćemo sigurno imati još jedan duži razgovor, u kojem ćemo definisati detalje. Dobio sam mnogo informacija o njemu i svi mi kažu da neguje ofanzivan i lep fudbal, za gol više. Za mene je to odlično jer volim napadački fudbal i siguran sam da ću se brzo uklopiti u takvu filozofiju igre.

Bez obzira na priču o „radu na duge staze", ne krijete ambiciju da već 16. maja ove godine na stadionu „Karađorđe" podignete pehar Kupa Srbije?

- Ovo je velika šansa, nalazimo se u polufinalu Kupa i pravo je vreme da počnemo da menjamo stvari u našu korist. Takva prilika se ne pruža svakog dana. Ukoliko budemo bolji od Čačana, obezbedićemo sebi odlučujući duel u svom gradu, na svom stadionu. Pa zar jedan fudbaler može da poželi više od toga? Reč je o ogromnom motivu i moramo iskoristiti tu prednost koja nam je pružena.

Da li znate da su vam navijači Vojvodine već nadenuli nadimak Moša, po kojem je upamćen najbolji srpski fudbaler pre Drugog svetskog rata Blagoje Moša Marjanović?

- Moram priznati da sada prvi put čujem za to i zaista me raduje što je tako. Uvek je lepo kada vam navijači ukazuju simpatije i trudiću se da zaslužim i opravdam takav nadimak ponašanjem na terenu, ali i izvan njega, svojim odgovornim odnosom prema klubu i njima.

Navijači Partizana su vam pre nekoliko godina, u znak velikog poštovanja, uručili trofej „Dragan Mance, legenda 'juga'". Plašite li se možda njihove negativne reakcije zbog vašeg prelaska u konkurentski tabor?

- Imam poseban odnos sa navijačima Partizana i ne verujem da će mi zameriti zbog dolaska u Vojvodinu jer sam se uvek prema njima odnosio na isti način, kao čovek. Naravno, istovremeno se nadam da ću uspostaviti takvu ili još bolju vezu sa navijačima Vojvodine, što će pre svega zavisiti od mog ponašanja na terenu. Koliko se budem trudio i borio za klub, toliku ću podršku i zaslužiti od njih.

Šta, prema vašem mišljenju, nedostaje našim klubovima da bi bili iole konkurentni u evropskim okvirima?

- Ishode tih mečeve rešavaju detalji, sitnice. Srpskim klubovima, pre svega, nedostaje više iskusnih igrača koji umeju da pruže najbolje igre upravo u ta dva odlučujuća susreta, u tih 180 minuta tokom kojih se rešava sudbina. Jer to nije prvenstvo u kojem ti kasnije možeš da ispravljaš svoje greške. Pogrešno je, takođe, stvarati pritisak na igrače i stavljati pred njih imperativ pobede. Evropska takmičenja su potpuno nova scena za mlade igrače, njihova velika šansa da pokažu svoje znanje. Zato je važno da budu opušteni, da uživaju u igri i posle godinu-dve doći će toliko potrebno iskustvo i snaga. E kad stignete na taj nivo, onda mogu pred vas da stave ozbiljne zahteve u pogledu rezultata i što boljeg plasmana.

Po čemu pamtite odrastanje u Gvineji Bisao i zašto ste poprilično kasno počeli da se bavite fudbalom?

- Ne poznajem, nažalost, dovoljno svoju zemlju jer sam još kao šestogodišnjak otišao sa porodicom za Portugal i nisam se vraćao pune 24 godine. To je divna zemlja, Sunce ne silazi s neba i toplo je tokom čitave godine. Pravi raj, ali je zemlja u vrlo lošem stanju i još se osećaju posledice nedavnog građanskog rata. Još odmalena sam obožavao fudbal, ali me majka nije naročito podržavala u tome. Tamo u Portugalu sam bežao iz škole kako bih s drugarima pikao loptu, no nikada to nije bilo ništa ozbiljno već obična igra. Neretko su saigrači iz školskog tima dolazili nedeljom da me bude kako ne bih propustio utakmicu, a onda mi je jednog jutra otac rekao: „Ili ćeš biti ozbiljan, ili batali fudbal, nisi ti zvezda da te svakog vikenda mole da igraš." Tako da sam tek sa nekih 16 godina prelomio i potpuno se posvetio ovoj magičnoj igri. I tačno je da danas živim od toga, ali ja zaista obožavam fudbal. Mnogi mladi fudbaleri, koji su mnogo pre mene počeli i došli do novca, uopšte ne uviđaju šansu koja im je pružena, da se bave onim što vole. Možeš biti darovit do neba, ali sa lošim mentalitetom nećeš daleko dogurati.


Neverovatni Zidan

Ovdašnja publika često je mogla da uživa u vašim driblinzima i lepim potezima. Kome ste vi najviše aplaudirali i smatrali ga najvećim majstorom ove igre?

- Kada je reč o periodu pre 90-ih, to su naravno Pele i Maradona, svaki na svoj način. Od modernih igrača to je, bez sumnje, Zinedin Zidan. Način na koji je igrao je bio tako opuštajući, čovek je zaista uživao na terenu i pružao partije kakve nikada u životu nisam video.


Prao veš u Kini

Po čemu ćete najviše pamtiti prethodnih godinu dana provedenih u dalekoj Kini?

- Uf, bilo je teško. Nisam razumeo jezik, njihova kultura je potpuno drugačija od ovdašnje i za mene je sve to bilo novo iskustvo. Posle prvog treninga, u svlačionici sam skinuo majicu i šorts i bacio ih u korpu za veš, na šta mi je odmah stigao odgovor „ne, ne". Morao sam da uzmem svoj mokar veš i sam ga operem ručno, što me je potpuno šokiralo! Jao, ni sad ne prestajem da se smejem kad se setim toga, ali tako su morali svi igrači pa mi uopšte nije teško palo. I moram da vam kažem da nikada u životu nisam toliko putovao kao u Kini. Na jednu utakmicu smo putovali neverovatnih 18 sati vozom.