Velika četvorka” bila je u bivšoj državi SFRJ pojam i kamen temeljac fudbala na prostorima cele države, ali i Balkana. Nekadašnji derbiji punili su i "Marakanu" i Maksimir, Poljud i Stadion JNA.

Danas je naša fudbalska knjiga spala na dva slova, odnosno dva kluba - Zvezdu i Partizan. Dinamo i Hajduk sad vode svoj "rat" u "lijepoj njihovoj", ali i tamošnji pravi navijač žali za danima kad su njihovi ljubimci u goste primali Zvezdu i Partizan. U Srbiji, "večitim rivalima" nikako da se pridruži neko treći, a taj treći mogla bi da bude Vojvodina.

Klub koji ima sve uslove da pomrsi račune beogradskom tandemu, već godinama traga za putem kojim se stiže do tog cilja. Zašto se miris "lala" nikad nije proširio i preko desne obale Save i Dunava i šta je to što klub stogodišnje tradicije drži na distanci od "velike trojke"? Menjala se uprava, treneri, kupovani dobri igrači - i ništa...

- Vojvodina danas ne živi životom sredine u kojoj je iznikla i sa kojom je disala istim plućima - kaže za SPORTAL.RS Miroslav Vislavski, nekadašnji generalni sekretar Vojvodine, a danas ugledni novinar. - Na sceni je sada rukovodstvo koje ovom klubu i sredini pripada samo verbalno. Sve te parole u stilu: "Budi Vojvođanin, navijaj za Vojvodinu" ili "budi Novosađanin, navijaj za Vošu" i slično, nemaju mnogo veze sa stvarnošću. Novi ljudi ne pokazuju želju da razviju Vojvodinu kao klub svih Vojvođana i Novosađana. Neki ljudi su tu našli uhlebljenje, drugi se preko Vojvodine bore za svoj društveni status. Jesu oni izgradili jedan od najboljih sportskih centara, ako ne i najbolji u zemlji. Ali, zidovi i tribine ne čine klub, nemaju dušu. Nekad su se za Vojvodinu vezivala i velika imena iz kulture, poput Mike Antića, Miće Mihajlovića, Ivana Hajtla, Luke Dotlića... Danas su na sceni neke druge vrednosti i jednostavno u takvom stanju i okruženju klub je izgubio svoj identitet.

Vojvodina je starija od Zvezde i Partizana, ali je daleko od njih po onome što je osvojila.

- Dva beogradska kluba su poludržavni ili državni projekti. Iza njih je uvek država u većoj ili manjoj meri. Vojvodina takav status nikad nije imala, bez obzira na tradiciju.

Jedan od bivših igrača iz šampionske generacije "lala" Miroslav Tanjga možda je najbolje odslikao trenutno stanje u novosadskom superligašu.

- Ne želim ništa da pričam o stanju u Vojvodini. Svaka kritika, opaska ili savet tamo se pogrešno protumače. Zato, nisam pravi sagovornik na tu temu.

Ni član šampionskog tima iz 1989. godine Miloš Šestić nije želeo da se upušta o priču o Vojvodini:

- Ne znam ništa, a i ne zanima me - kratko je na naše pitanje šta nedostaje Vojvodini da bude šampionski tim odgovorio Šestić.

Cvetko Riđošić je u tri navrata bio direktor FK Vojvodina i veoma je kompetentan da da svoj sud o problemima "lala".

- Problema je previše da stane u jedan članak - kaže Riđošić. - Ne može klub za tri godine da promeni sedam-osam trenera, 50-60 igrača, da svakih pola godine proda najbolje, a dovede 90 odsto poluigrača, nedokazanih i nekvalitetnih. Vojvodina nema podršku ni grada, ni Pokrajine, poput Zvezde i Partizana, uz koje je država. Niko od bitnih ljudi u Vladi Vojvodine ili Novog Sada ne navija za ovaj klub, lokalna samouprava ne pomaže "Voši". Nije prirodno da kad u Novom Sadu gostuju Zvezda ili Partizan oko 90 odsto navijača navija za goste, a samo 10 odsto za Vojvodinu. Nije prirodno da ljudi ne navijaju za klub iz svog grada, to nema nigde na svetu - objanio je Riđošić.