ekskluzivnom intervjuu za Kapiten, kapiten FK Vojvodina Miroslav Vulićević (27) govorio je o pobedi nad Crvenom zvezdom na “Marakani“, učinku svog tima u ovoj polusezoni, o provedene tri i po godine u Novom Sadu, daljim planovima u karijeri, mogućnosti da jednog dana zaigra za Crvenu zvezdu ili Partizan, reprezentaciji, ali i stvarima iz privatnog života, koje nisu u vezi sa fudbalom…

Čvrst, borben, požrtvovan, neumoran, uvek na usluzi ekipi i veliki borac na terenu, ljubazan, fin, kulturan, prijatan, miran i učtiv van njega… Takav je Miroslav Vulićević, kapiten FK Vojvodina, igrač koji je u poslednje tri i po godine nezamenjiv na poziciji desnog beka u crveno-belom timu iz Novog Sada.

Za to vreme, sa svojim klubom je prošao mnogo toga. Promenio mnogo trenera, saigrača, doživeo predivne momente, ali i one koje bi najradije zaboravio. Prvog dana svog zasluženog zimskog odmora, pristao je da izdvoji vreme i za čitaoce našeg portala odgovori na brojna pitanja, iz nekoliko različitih tema… Logično, prvo što nas je interesovalo bio je komentar na sinoćnu utakmicu protiv Crvene zvezde i veličanstvenu pobedu od 0:3 na “Marakani“.

Podsetimo, to je tek drugi put da je bilo koji tim tako ubedljivo porazio Beograđane na njihovom terenu u poslednjih 30 godina (prvi put isto Vojvodina 2007), a kad se zna da su u međuvremenu na “Marakani“ gostovali Milan, Barselona ili Bajern Minhen, onda ovaj uspeh još više dobija na značaju.

- Tako ubedljivu pobedu, sigurno niko nije očekivao. Naravno, nadali se jesmo i išli smo na trijumf, mada nas ni on nije FK Vojvodinaizvadio iz situacije u kojoj se nalazimo. Vojvodina je četvrta, a ona ne zaslužuje to mesto. Međutim, tim je pokazao da ima karakter. Neki govore kako je Zvezda loša, ali ipak, pobediti je sa 0:3 na “Marakani“, to se ne dešava svakog dana. Svaki pojedinac je pokazao da nije za džabe u Vojvodini i da svako ima svoje mesto, a ovoga puta, posebno se istakao Abubakar – počeo je priču Vulićević.

Dakle, najave predsednika Butorovića da će vas kazniti ukoliko izgubite su se izgleda pokazale kao delotvorne?

- Fudbal se igra iz ljubavi, ali i iz finansija. Međutim, mi smo svi stabilni momci i znali smo i sami šta moramo da uradimo. Sve što je bilo, ostavili smo iza sebe i fokusirali se na to da 90 minuta pružimo maksimum. Nismo imali straha i muški smo se borili, a kakva će biti dalja odluka rukovodstva, to ćemo videti.

FK VojvodinaS druge strane, proslava je, pretpostavljamo, bila sa jednakom energijom? Ko se tu istakao?

- Imali smo jako tešku polusezonu, tako da nam je ova pobeda dobro došla da izbacimo sav stres iz sebe. Kao i na terenu, i tokom proslave smo bili svi jednaki (smeh).

Da li je ova polusezona bila uspešna ili neuspešna za Vojvodinu?

- Što se tiče Kupa, tu smo cilj ispunili, a što se tiče prvenstva, kao što sam rekao, stvarno ne zaslužujemo da budemo četvrti. Svaka čast i Jagodini i svima, ali Vojvodina jednostavno zaslužuje više. Nadam se da će nam ova pobeda biti veliki podstrek za drugi deo sezone. Ima još dosta da se igra i pokušaćemo da Partizanu i Zvezdi što više zakomplikujemo stvari, odnosno učinimo prvenstvo zanimljivijim.

Sezona je počela dosta dobro, jer izborile su se utakmice sa renomiranim evropskim protivnikom – Domaći fudbalRapidom iz Beča. Vojvodina je u obe utakmice bila ravnopravan rival, a ispala je golom iz penala u 90. minutu revanša. Kako si to podneo i koliko je to traga ostavilo na ekipu?

- Sigurno da je uticalo. Nije stvar ni u tome što smo ispali, već u načinu na koji se to dogodilo, koji je stvarno bolan. Imamo dosta mladih igrača u ekipi, a prizor u svlačionici posle poraza u Beču bio je dosta težak. Posle toga, nije lako ni psihički se vratiti. Međutim, mislim da nismo obrukali Vojvodinu i Novi Sad.

Nedugo nakon eliminacije sa evropske scene, smenjen je trener Zlatomir Zagorčić, iako je Vojvodina u tom trenutku bila prva na tabeli. Javnost je bila poprilično iznenađena. Kako su reagovali igrači?

FK Vojvodina- I mi smo bili iznenađeni, ali svi smo profesionalci, a treneri se menjaju. Došli smo da igramo za Vojvodinu, a ko god da sedi na klupi, naše je da damo maksimum. Uprava je ta koja odlučuje ko će biti šef stručnog štaba, a promene na tom mestu su realnost.

Vojvodina je jedina primila jednocifren broj golova u ovoj polusezoni (sedam) i po tome je najbolja u ligi. S druge strane, postigla je svega 13 i po tome je bolja samo od poslednjeplasiranih Smedereva i Radničkog (K), a jednaka sa Donjim Sremom. Kako to objašnjavaš?

- Mislim da nam je nedostajalo da na jednoj utakmici postignemo po dva-tri gola, jer bi onda svi, a pogotovo napadači, skinuli to breme odgovornosti. To je posebno gušilo Abubakara, jer se videlo da nije bio onaj pravi. On ima želju i to niko ne može da mu ospori. Koliko god neko mislio da on slabo igra, Abubakar mnogo znači ekipi, čak i kad ne da gol. Stevanović je imao onu stopostotnu šansu protiv Radničkog (K), a trener mu je i posle toga rekao da slobodno ponovo traži priliku za gol i da se ne boji. Nekako, svi igrači su bili stegnuti i u fazi “samo da nisam ja u šansi“. Nismo imali ni sreće da nam uđe neka sa 40 metara ili neki “karambol“, ali naravno, Vojvodina mora da bude efikasnija. Igrači u špicu su jednako kvalitetni kao i defanzivci i trudićemo se da se to popravi.

Ove sezone, dosta igrača iz omladinske škole je dobilo šansu u prvom timu. Koliko su oni doneli FK Vojvodinaosveženje i da li su unapredili igru Vojvodine?

- Svaki od njih je dao pečat ovoj polusezoni, na ovaj ili onaj način. Svi su ekstra talentovani i mislim da je čak i ovakva polusezona veliki nauk za njih, da nauče da nije lako nositi dres Vojvodine. Očekivanja i pritisak su veliki, ali su pokazali da su tehnički i taktički veoma dobro potkovani. Naravno, imali su i slabija i bolja izdanja, ali to je normalno za mlade igrače. Mi stariji smo se trudili koliko smo mogli da im pomognemo u ovoj polusezoni, koja ni nije bila baš najbolja za to da neko debituje. Juče su u prvoj postavi igrali Radoja i Kosović, a ko bi rekao da imaju po 18-19 godina? Međutim, oni su dali jednak doprinos pobedi, kao i Abubakar, koji je dao dva gola.

U Vojvodini si već tri i po godine. Kako si se osećao kada je usledio poziv Novosađana i da li je sve bilo onako kao što si očekivao?

FK Vojvodina- Kada sam odlazio iz Javora, u priči su bili Zvezda, Partizan i Vojvodina. Kada sam došao ovde i video projekat Vojvodine, na čelu sa predsednikom, znao sam da je ovo čista sredina i da mogu mirne glave da igram fudbal. Vojvodina je za mene velika odskočna daska. Kada se osvrnem unazad, igrao sam i ovako i onako, to publika neka oceni. Međutim, znam da sam dao maksimum.

Najdraža pobeda, najteži poraz?

- Najteži porazi su mi od Vaduca i Borca, mada posebno od Borca, jer taj Kup smo stvarno jako želeli. Krivo mi je što za tri i po godine nismo nijedan trofej osvojili, jer smatram da smo morali barem jedan. Što se tiče najdraže pobede, rekao bih da je to ona iz pretprošle sezone protiv Partizana, 0:1 u Beogradu, kada smo im prišli na tri boda. Takođe, pamtiću i ovu protiv Rapida u Novom Sadu, u fenomenalnom ambijentu. Da nije bilo publike, mi tu utakmicu sigurno ne bismo pobedili, jer bili su nam 12. igrač.

Kad već spominjemo navijače i publiku, mnogi su bili neprijatno iznenađeni, čak i razočarani, tvojom FK Vojvodinanavodnom izjavom posle pobede nad Zvezdom u poslednjem kolu prošle sezone, kada igrači nisu otišli da pozdrave Firmu, koja je tada zahtevala odlazak predsednika Butorovića i vređala Nemanju Supića. Šta je tu prava istina?

- To je novinar preokrenuo. Mislim da je izašao neki naslov da sam ja navodno objavio rat Firmi. Taman posla… Ja navijače stvarno poštujem i rekao sam i posle poraza od Borca da je svaka kritika apsolutno na mestu i nema tu šta da se krije. Osim toga, zviždali mi ili aplaudirali, ja ću dati 100 posto od sebe, jer sam takav. Što se tiče Supića, njemu je stvarno bilo teško. Mislim da ni novosadska javnost, niti ostali navijači ne treba da čuju tako nešto, niti da se recimo takve uvrede čuju na nekom prenosu ili TV prilogu. Zvižduci su u redu, kao i kad nam na kraju utakmice kažu da smo igrali ovako ili onako, odnosno, što bi se reklo, “daju nam packe“. Međutim, nikada nisam objavio rat niti Firmi niti bilo kojim drugim navijačima. Ja sam stvarno prezadovoljan publikom, načinom na koji su me prihvatili i osećam se kao da sam dete Vojvodine.

FK VojvodinaPrilika je da i od tebe čujemo kakav je Supić privatno, ili Škuletić, koji je takođe bio “na udaru“ publike?

- Oni su stvarno super momci. Svaka čast navijačima, ali i mi isto želimo da pobedimo. Niko nikad nije izašao na teren sa mišljenjem: “Igraćemo, pa šta bude. Ako pobedimo, pobedimo, ako ne, idemo dalje“. Taman posla… Ni nama nije lako kad ne pobedimo, a pogotovo kad izgubimo. Samo, kad nakon toga dođu uvrede, onda neko u glavi to jednostavno ne može da izdrži.

Sa kim iz ekipe se ti najviše družiš?

- Dobar sam sa svima. Ranije sam se često družio sa Medom (Medojevićem), a jedno vreme smo bili i cimeri. Međutim, on je mnogo bučan kad spava, pa sam morao da ga promenim pod hitno, ali smo ostali u kontaktu, baš sinoć smo se čuli. Sa Pajom (Pavlovićem) se znam dugo, sa Abubakarom sam komšija. Svi su dobri momci. Na treninzima ima šale, ali i svađa i ljutnje, što je normalno, jer ne može 25 momaka da misli isto. Međutim, generalno, sve je ekstra.

U poslednje tri i po godine, Vojvodina je promenila dosta trenera. Neračunajući sadašnjeg šefa NebojšuFK Vojvodina Vignjevića, ko je na tebe ostavio najjači utisak?

- Sa svima sam imao dobru saradnju, a sa dosta njih sam se čuo i kad su otišli iz Vojvodine. Kad god se vidimo, srdačno se pozdravimo. Kad sam došao, imao sam dobru saradnju sa Sosom Babićem. Ne želim da ulazim u to ko je kakav trener, ali svi koji su bili u Vojvodini su stvarno dobri ljudi. Kako god ko pričao o Deji Vukićeviću, on je ekstra pametan čovek, uvek ima dobre savete i sa njim možeš da razgovaraš o bilo kojoj temi, što iz fudbala, što iz privatnog života… Jednostavno, ja sam takav da sa svima budem dobar. Ne samo sa trenerima, već i sa igračima. I dan danas, recimo, čujem se sa Apijom.

Šta radi Apija?

- Sad je u Iranu. Poslednji put smo se čuli pred revanš u Beču, kad smo bili na aerodromu. Zvao je Abubakara, pa je pitao za mene i malo smo popričali. Tad je čekao angažman za Kinu. Izuzetna je ličnost. Da neko ne zna da je to Apija, po ponašanju nikad ne bi rekao da je igrao u Juventusu i sličnim timovima. Čim je došao, kad je čuo da sam ja kapiten, rekao mi je: “Ti si za mene glavni u ekipi“. Kad god mu kažem: “Api, moramo to i to!“, on sluša bez ikakvog pogovora.

FK VojvodinaKako si doživeo kapitensku traku i koliko se tvoja uloga u timu promenila sa njom?

- Biti kapiten Vojvodine je velika čast i obaveza, pogotovo kad se pogleda ko je sve bio na tom mestu u istoriji. Svaka čast Zvezdi i Partizanu, ali Vojvodina je, bar ja tako mislim, stvarno jedan gospodski klub. Što se tiče moje uloge na terenu, možda je samo malo drugačije, jer sam na neki način odgovoran za to da svi delujemo kao jedan i praktično sam produžena ruka trenera. Osim toga, kad se bilo šta desi u klubu, ja pričam ispred igrača.

Da li je tačno da ti je istekao ugovor?

- Da… Tu je nastao neki blagi nesporazum, a ovih dana, sešću sa Vojvodinom i videti šta i kako ćemo.

Kakvi su tvoji planovi i želje?FK Vojvodina

- Sa rukovodstvom sam malo načeo tu temu, ali smo ostavili sve dok se ne završi polusezona. Mislim da mi je vreme da idem u inostranstvo. Ovde sam proveo prelepe tri i po godine i krivo mi je što nisam bar jedan trofej podigao sa ekipom, jer mislim da smo mogli. Voleo bih da da Bog da ove sezone osvojimo Kup, ali i ako ja ne budem bio tu, svim srcem ću navijati za Vojvodinu, jer je stvarno zaslužila da ga osvoji. Ja sam dugo već u Srbiji, ali ponavljam, popričaću sa upravom o svemu.

Kada bi mogao da biraš, gde bi najviše voleo da se otisneš?

- Nisam u godinama da mogu da biram omiljene lige i timove. ‘Ajde da kažemo da bi mi odgovarao neki nemački stil “uzmi i radi 90 minuta!“ Mislim da bih mogao da napravim kakvu-takvu evropsku karijeru na zapadu.

Kako si počeo da se baviš fudbalom i kada si shvatio da je to ono čime želiš da se baviš u životu?

FK Vojvodina- Veoma kasno sam počeo da se bavim fudbalom. Krenuo sam u školi fudbala Kosmet iz Leposavića, pa sam malo prestao, a ozbiljno sam počeo da treniram tek u prvom razredu srednje škole, kada sam iz rodnog Leposavića otišao u Rašku. Sa 17 godina sam debitovao za prvi tim Baneta, u tada stvarno kvalitetnoj Drugoj ligi, pa je došla ponuda Javora. Mislim da sam tek u drugoj godini srednje škole u glavi imao “ja sam fudbaler“, a do tada, sve je bilo “bude šta bude“.

Za koga si navijao kao dečak?

- Za Zvezdu… Stric navija za Partizan, ćale za Zvezdu, a ja sam rođen 29. maja i onda je to kao bio razlog. Međutim, nije fraza, ali kad sad recimo gledam košarku Zvezda – Partizan, potpuno mi je ravna linija. Niti mogu da kažem da bih sad voleo da Zvezda uzme titulu, a ne Partizan. Gledam ko nam je bliži na tabeli, pa kad oni igraju međusobno, navijam protiv ovih koje lakše možemo da prestignemo. Osim toga, nikad nisam bio onaj “vatreni“ navijač. Nikad nisam išao na “Marakanu“ da bih gledao Zvezdu.

Ako bi ti došla ponuda jednog od ta dva beogradska kluba, da li bi je prihvatio?

- Ne… Sad imam čiste papire, ali ipak sam tri i po godine u Vojvodini, u kojoj sam i kapiten. Stvarno ne znam kako bi tofudbal izgledalo da dođem ovde i igram protiv nje. Kad nisam prešao pre tri i po godine, neću ni sada.

Kada ti odeš, koga bi preporučio da zauzme tvoje mesto uz desnu aut liniju?

- U omladinskoj školi Vojvodine ima sjajnih klinaca na mestu desnog beka. Recimo, mali Cvija (Cvijić)…Verovatno će dosta njih biti priključeno prvom timu, sad je samo pitanje da li će moći da nose to breme. Ove sezone, Nastić je na levom beku nekoliko utakmica odigrao dosta dobro. Mislim da iz omladinske škole, koga god da izvučete, taj će moći da me zameni.

Protiv kog igrača u ligi ti je bilo najteže da igraš?

- Ubedljivo najteže mi je bilo da igram protiv Tadića i Kizita, dok sam bio u Javoru. Tad su u Partizanu bili Tošić i Obradović, ali protiv ove dvojice mi je bilo ubedljivo najteže. Tadić je fenomenalan igrač. Svi kažu da je ovde igrao promenljivo, ali pokazao je u Evropi da je stvarno top fudbaler i jako težak za čuvanje.

Najteže gostovanje u Srbiji?

- Zvezda i Partizan… To su derbiji i teško je igrati protiv njih na njihovom terenu. Dok sam bio u Javoru, za teško gostovanje smo smatrali i Vojvodinu.

Za reprezentaciju Srbije, odigrao si dve utakmice i još jednu za B tim. Na tvom mestu desnog beka, uprkos ponekad razočaravajućim rezultatima i igrama nacionalnog tima, konkurencija je uvek bila paklena, možda i najjača u timu: Bane Ivanović, Basta, Ninkov, Tomović, Rukavina… Da li ostaje žal što nisi ostavio dublji trag u reprezentaciji?

- San svakog sportiste je da igra za reprezentaciju svoje zemlje i ja sam stvarno bio presrećan kada sam prvi put dobio fudbalpoziv kod Radomira Antića. Kada sam odigrao te dve utakmice, tada sam možda bio i najbliži tome da uđem u nacionalni tim i nekako se ustalim, a kasnije sam bio sve dalje i dalje. Ako bi sad došao poziv, naravno da bih ga prihvatio, ali mislim da sam trenutno daleko od toga. Reprezentacija se podmlađuje, dolaze novi… Na svakom mestu u timu je žestoka konkurencija, a na desnom beku igra Bane Ivanović, koji je među najboljima u svetu, ne samo u Srbiji.

Naravno, to ne znači da ne pratiš šta se dešava sa nacionalnim timom. Kako ti deluje sve ovo sa Mihajlovićem i misliš li da možemo do Svetskog prvenstva?

- Dok ima šanse, ne treba gubiti nadu. Mislim da je dobar put podmladiti reprezentaciju i stvoriti tim na duže staze. Imamo stvarno talentovane igrače, koji možda još nisu spremni da ponesu to breme, mada nisam ja kompetentan da to komentarišem. Niko nije slučajno u reprezentaciji i što ne bismo mogli da pobedimo Hrvate u Zagrebu? Možemo da izgubimo, ali možemo i da pobedimo svakog, a mislim da sada treba svi da budemo uz nacionalni tim, za dobrobit srpskog fudbala.

Pretpostavljamo da pratiš i evropski fudbal. Kome bi dodelio Zlatnu loptu?

- Ja sam fan Kristijana Ronalda. Kad se bira Mesi ili on, ja sam uvek za Kristijana. Ne kažem da Mesi nije, ali mislim da je Ronaldo baš dosta truda i napora uložio u sebe. Dokazao se u Engleskoj, dokazao se u Španiji, a Real sa njim i bez njega nije isti. S druge strane, Barselona može i bez Mesija. Naravno, suvišno je govoriti o tome kakav je Mesi igrač, ali ja sam više za Kristijana.

Koga vidiš kao novog osvajača Lige šampiona?

- Ko bi rekao da će je prošle sezone osvojiti Čelsi? Ima dosta kandidata, ali ako ostane Murinjo, tipujem na Real Madrid.

Ko je najbolji desni bek na svetu?Inter

- Ja sam najviše voleo Majkona, iako je sad u silaznoj putanji. Recimo, između Danija Alveša i njega, uvek sam pre bio za Majkona, jer mi je baš kompletan igrač. S druge strane, generalno što se tiče bekova, iako je levi, ubedljivo najbolji mi je Ešli Kol. Čovek toliko dugo igra konstantno, 10 godina maltene. Od kako se pojavio, ima nivo, a toliko godina držati formu, stvarno, svaka čast.

Koliko ti je trebalo da se privikneš na život u Novom Sadu?

- Novi Sad je prelep grad, miran, bez buke… Brzo sam se navikao. Kad u klubu kažem da sam tu tri i po godine, svi priznaju da su mislili da sam mnogo duže. Navikao sam se i na navijače, a u klubu su me lepo prihvatili, kao što i ja sada lepo privhatim svakog novog ko dođe. Stvarno će mi biti žao kad odem.

Republika SrbijaDa li bi mogao da zamisliš svoj život ovde kad jednog dana završiš igračku karijeru?

- Mogao bih, mada je Leposavić mesto blizu Kopaonika, pa sam ceo život u brdima. Malo mi smeta ova ravnica, pogotovo leti (smeh). Razmišljao sam malo o tome, mada nisam doneo odluku. Znam samo da kad bih trebalo da biram između Novog Sada i Beograda, apsolutno bih se odlučio za Novi Sad.

Da li razmišljaš o tome čime ćeš se baviti kad završiš igračku karijeru? Da li je moguće da te jednog dana vidimo u ulozi trenera?

- Nisam razmišljao o tome, ali moguće je. Sigurno ću upisati da dobijem tu trenersku licencu i imam je pored sebe, pa, ko zna? U svakom slučaju, voleo bih da ostanem u fudbalu, gde se najbolje snalazim.

Koja su ti omiljena mesta u gradu?Novi Sad

- Mnogo lepih stvari mi se dogodilo u Novom Sadu, ćerkica mi se ovde rodila… Ozbiljan sam čovek, a mnogo vremena mi odnose treninzi, karantini itd, pa koristim svaki trenutak da sa porodicom prošetam do Dunavskog parka, do tvrđave i malo se opustim.

Muzika, filmovi?

- Sve… Muzika i strana i domaća, filmovi i horori i komedije… Baš sam sa Abubakarom bio u bioskopu nedavno. Šetali smo i videli da se daje neki akcioni film, pa smo ušli da vidimo i malo se opustimo. Što se tiče muzike, samo da je društvo dobro, a muzika može da bude bilo kakva.

Za kraj smo namerno ostavili pitanje – kada ćeš da postigneš gol?! Šalu na stranu, to nije tvoj deo posla na terenu, ali ipak, da li si nekad sanjao kako zatresaš mrežu?

- Za ovo vreme u Vojvodini, stvarno sam mogao bar jedan da dam. Jesam, sanjao sam. Kum me stalno zafrkava kada ću da dam gol, pa mu pričam kako ću da prođem itd. Jeste da nije moj deo posla, ali stvarno sam mogao bar jedan da učačkam. Mada, nikad nisam žudio za tim da se o meni piše kako sam dao ili namestio gol. Stvarno mi je bitno samo da mi dobijemo, jer rezultati su ono što je važno. Kad se podvuče crta, vidi se da je Vojvodina druga ili treća, a ne Vulićević ili Abubakar. Naravno, uvek iskoči pojedinac, ali Vojvodina je ta koja je najvažnija – zaključio je Miroslav Vulićević.