oš jedna fudbalska godina, 99. po redu, završena je za najstariji fudbalski klub u Novom Sadu. Posle toliko uspona i padova, iznenađujućih pobeda i razočaravajućih poraza (ili remija), bilans Vojvodine na kraju svodi se na njen prosek u poslednjih nekoliko godina – treće mesto u prvenstvu, finale Kupa, treće kolo kvalifikacija u Ligi Evrope.

Da je u samo jednom takmičenju napravljen samo jedan korak više, crveno-beli bi mogli da kažu da su ostvarili uspeh. Ovako, ostvaren je “minimum ispod kojeg se ne sme“, ali i rezultat koji je tako lako mogao biti nadmašen. Što u prvenstvu, što u Kupu, što u Evropi…

Upravo su mečevi na međunarodnoj sceni prošlog leta nagovestili visoke domete Novosađana ove sezone. Vojvodina je na svom terenu ispustila velikih 2:0 protiv jednog Rapida iz Beča, pa potom i u revanšu poklekla tek golom iz penala u poslednjem minutu. Mnogo sreće bilo je potrebno Austrijancima da eliminišu srpskog predstavnika, mnogo više nego što im je trebalo u četvrtom kolu protiv PAOK-a. No, Bečlije su otišle u Ligu Evrope, a Novosađanima je ostala još jedna bolna evropska rana.

Ubrzo nakon toga, potpuno neočekivano, uprava kluba odlučila je da smeni trenera Zlatomira Zagorčića i na njegovo FK Vojvodinamesto postavi Nebojšu Vignjevića, uprkos tome što je Vojvodina u tom trenutku zauzimala prvo mesto na tabeli. O tome koliko je potez uprave Novosađana bio čudan, svedoči i podatak da je o njemu pisao i britanski “Gardijan“.

Da li je odluka Ratka Butorovića bila ispravna, i sa ove distance je teško reći, iz prostog razloga što je teško pretpostaviti kakve bi rezultate Zagorčić ostvario da je ostao na klupi. Što se tiče Vignjevića, ne može se reći da je razočarao, ali ni da je ostvario rezultate koji ga izdižu u odnosu na njegove prethodnike, jer kao što rekosmo, treće mesto u prvenstvu i finale Kupa su standard koji su crveno-beli postavili prethodnih godina.

Ruku na srce, sadašnji trener Vojvodine imao je težak zadatak. Preuzeo je ekipu sa kojom nije prošao pripreme u trenutku kada je bila prva na tabeli, zbog čega mu je bilo još teže da opravda svoj dolazak u Novi Sad. Počeo je sa nekoliko uzastopnih remija i ubedljivim porazom od Partizana, izgubio naklonost publike (ako ju je uopšte nekad i imao), ali malo po malo, uspeo je da ekipi nametne svoje ideje i jesen začini fenomenalnom pobedom na “Marakani“ rezultatom 0:3, što je Crvena zvezda, i u domaćim i u međunarodnim takmičenjima, doživela samo još jednom u poslednjih 30 godina i to takođe od Vojvodine 2007.

Domaći fudbalTakođe, zanimljivo je to da je Vignjević uspeo da promeni formaciju 4-2-3-1, u kojoj Vojvodina, bez obzira na sve promene trenera, igra još od 2006. godine i Milovana Rajevca. Prešao je na 4-3-3, zimus uklopio sjajnu trojku u napadu Alivodić – Katai – Abubakar, preporodio zaboravljenog Ađurua, pružio šansu velikom broju omladinaca i od njih napravio nosioce igre, a odbranu učinio drugom najboljom u ligi.

Veliki minus, kako njega, tako i svih igrača, ostaje poraz u finalu Kupa od Jagodine i na njihovu žalost, to je ono što će navijači verovatno pamtiti duže nego sve ostale utakmice ove sezone, bez obzira na sjajnu pobedu protiv Rapida, dva puta demoliranje Crvene zvezde, trijumf nad Partizanom u Humskoj… Jednostavno, taj Kup se čekao, nije se dočekao i sve dok se konačno ne osvoji, tužno sećanje na taj osmi maj ostaće kod svih onih 11.000 ljudi koji su to veče bili uz momke u crveno-belom.

No, već od danas, treba se okrenuti onome što dolazi, odrediti ambicije za narednu sezonu i sastaviti tim koji će moći daFK Vojvodina ih ostvari. Nije tajna da su Miroslav Vulićević, Branislav Trajković, Aleksandar Katai i Abubakar Oumaru juče verovatno odigrali svoju poslednju utakmicu u dresu Vojvodine. Uz njih, otići će možda još neko, a za sada je izvestan dolazak jedino Bolivijca Eduarda Fiera.

Bez obzira na to što bi svi u klubu svakako voleli da se u sezoni kada se obeležava stogodišnjica postojanja osvoji neki trofej, pitanje je da li bi na duže staze to bio pravi put za Vojvodinu. Novosađani trenutno imaju pravo blago u svojoj omladinskoj školi, generaciju koja već dve godine apsolutno dominira među svojim vršnjacima u Srbiji i ukoliko im se pruži bar još jedna sezona, bez rezultatskog imperativa, da igrački sazru, uz naravno nekoliko iskusnijih fudbalera, mogao bi da se formira tim koji bi bio u stanju da dominira i u seniorskoj konkurenciji, a samim tim, i vrednost svakog od njegovih igrača ponaosob bila bi veća na evropskom tržištu.

FK VojvodinaBojan Nastić, Marko Poletanović, Nemanja Radoja, Nebojša Kosović, Mijat Gaćinović, uz Sekulića, Sprema, Georgija Ilića i ostale, nesumnjivo imaju veliki potencijal i ne dozvoliti da se taj potencijal razvije u kvalitet, bilo bi kao ne sačekati da se uzme plod onoga što je posejano, već ga prepustiti nekom drugom ili ga ostaviti da jednostavno bude zaboravljen i istrune.

Osim toga, ima li šta bolje od ekipe koju čine mladi i talentovani igrači, ponikli u istom klubu, željni afirmacije i dokazivanja, a pritom se međusobno svi veoma dobro poznaju? Ima, ako će Vojvodina da se trka sa Monakom ili PSŽ-om, pa pokuša da dovede Falkaa ili Kun Aguera, ali pošto verovatno neće, onda je bolje pustiti svoju decu da igraju.

Takav potez bi sigurno naišao i na veću podršku kod navijača, a i taj trofej bi, po onoj narodnoj, bio “preko preče, naokolo bliže“…