ovosađani nisu uspeli da osvoje treću šampionsku krunu, posle 1966. i 1989. godine, ali su ponovili podvige iz 1957., 1962. i 1975., kada su bili viceprvaci. Vojvodina je, koliko toliko, pretila neprikosnovenom Partizanu, cele jeseni mu disala za vratom. Međutim, pošto su "Lale" vodila čak četvorica trenera, od.kojih je sa Ljupkom Petrovićem najviše zatajila i drugo mesto je pun pogodak. Večiti rivali iz Beograda su, konačno, razdvojeni. Uz sjajnog Kizita, u crveno-belom dresu je blistao probuđeni golgeter Mrđa, pa mladi reprezentativac Tadić, kao i njegov kolega u toj selekciji golman Brkić. Novosadski tim je, zapravo, bio idealan spoj iskustva i mladosti, u kojoj su najstariji Miodrag Pantelić (36) i najmlađi Danijel Aleksić (18) igrali koliko je bilo potrebno.

Lale su igrale bolje u prvom poluvremenu utakmica, kada su postigli 17, a primili samo pet pogodaka. Pogotovo su bili furiozni u prvih 15 minuta, kada su se čak sedam puta radovali pogocima, a primili samo jedan. Kako su mečevi odmicali, koncentracija im je padala, pa su između 46. i 75. minuta bili u egalu (16:16), da bi se u finišu, između 76. i 90. minuta, trgli i zabeležili učinak deset postignutih i pet primljenih golova. Vicešampion je tresao mreže na 64 minuta, a pošto su golmani Brkić i Kesić 25 puta vadili loptu iz mreže (najmanje posle Partizana), njihova mreža je bila ranjiva na 118 minuta.

Vojvodina je blistala u finišu prvenstva. Od poraza protiv Partizana (0:2), u 25. kolu, do kraja je pet puta pobedila i tri meča odigrala nerešeno. Međutim, i pored ovakvog plasmana, na Karađorđu je okupila samo 40.300 ljudi, u proseku svega 2.686. Po tome su "Lale" daleko ispod Partizana, Crvene zvezde, pa čak i Napretka i Jagodine.

S. NOVKOVIĆ