Sećanja / Jozef Velker: Vođa "milionera"

Jozef VelkerVođa "milionera"

priredio: Podbara
I

storija Fudbalskog Kluba Vojvodine nije samo priča o fudbalu, klubu, jednom gradu i pokrajini vec je životopis hiljadu duša koje su svojim radom ugradile sebe u taj klub! Jedna od tih divnih priča je o Jozefu Velkeru, igraču koji obeležio čitavu jednu epohu. Pored dužnog poštovanja koje zaslužuje, on je interesantan jer nam njegov lik najbolje svedoči kakav je karakter morao da ima igrač pre pola veka da bi ga najvernije pristalice i igrači crveno belih proglasili za legendu kluba!

Gospodin u kopačkama

Valjda je samo Proviđenje htelo da se Jozef rodi 1913. godine, nešto pre osnivanja FK Vojvodine. Rodio se u Šovima (današnje Ravno Selo) švapskoj naseobini, još od vremena carice Marije Terezije. Poreklom je bio iz izuzetno bogate i imućne veleposedničke porodice. Amerikanski Srbobran od 23. jula 1986. godine ovo govori o Jozefovom detinjstvu: "Tu stečeno domaće vaspitanje učiniće docnije da pored ugleda dobrog igrača uživa i poštovanje, koje je možda još važnije, da je dobar čovek i korektan, bilo na terenu ili van njega".

Gimnaziju je završio u Novom Vrbasu ali već u to vreme Jozef je svoje srce poklonio fudbalu. Interesanta je anegdota da kada su ga roditelji poslali u Budim-Peštu 24. marta 1928. godine da prisustvuje sajmu poljoprivrednih mašina, a on je iskoristio priliku da ode na utakmicu B reprezentacija Belih Orlova (reprezentacija SHS) i Mađara. Leto 1931. godine biće odlučujuće za dalji životni put Velkera. Tada je upoznao svoju suprugu Keti (inace Amerikanku koja je došla u posetu svojoj familji u Šovima) i tada su ga spazili stručnjaci NAK (Ujvideki Atletikai Cluba) i doveli da igra za novosadske žute!

Te 1931. godine Vojvodina je preležala svoje dečije bolesti i preuzela je fudbalski primat u Novom Sadu od svojih starih najljućih rivala (NAK je osnovan 1910. godine). Dolazak plavokosog levog krila su odmah spazili u taboru crveno belih i tada počinje najduži lov na igrača koji je trajao čitavih šest godina. Mnogo puta je Jozef pružao najbolje partije upravo protiv Vojvodine ali navijači su zbog njegovog sportskog i džentlmentskog ponašanja uvek gajili veliko poštovanje prema njemu.

Jesen 1937. godine svetu nije ništa dobro obećavala, narastajuće snage nacizma i fašizma su počele da prete da sruše veoma krhki mir u Evropi. I Novi Sad je bio uzbuđen ali ne zbog izbora, ekonomskog stanja ili spoljnopolitičke situacije vec zbog dugo očekivane senzacije prelaska Velkera iz NAK-a u Vojvodinu. Crveno-beli su tada počeli da okupljaju milionerski tim, tim koji je trebao da napadne sam vrh tadašnjeg Jugoslovenskog fudbala. Bez Velkera se nije moglo napred i uprava Vojvodine je uspela da napravi dogovor sa njim (što je bilo teško jer je bio bogat čovek kome pa mu novci nisu ništa značili) na opšte razočarenje pristalica novosadskih žutih.

Velker i Medarić

Od tih prvih utakmica pa sve do 1951. godine Jozef je uvek bio ako ne najbolji onda jedan od onih koji je srce ostavljao na terenu. Evo šta "Sportska revija" od 15. V 1940. godine govori o Jozefu Velkeru: "Velker je navalni igrač Vojvodine, uvek je jedan od najboljih igrača. Svi ostali igrači, pa i oni najbolji, mogu toliko da podbace, da se jedva vide na terenu, dok se Velkeru to retko dešava. On je motor svog tima. Tehničar 'par excellence'. Na utakmici Vojvodine jasno se izdvaja njegova figura sa svojom predanom, majstorskom, fer, a pre svega efikasnom igrom. To je Velker. On predstavlja futbalera, onakvog kakav treba da bude pravi futbaler, sportista. Ne protestuje protiv odluka sudije, ne uzvraća na grubosti protivnika i ne prepire se sa igračima. U igri se i ne čuje, ali zato se vidi više nego ostali igrači. Iako bi po svojim sposobnostima mogao da igra u svakom ligaškom klubu, on do krajnosti skroman. A to baš u većini slučajeva nije u naravi zvezda. Velker je najbolji, najdisciplinovaniji i najskromniji futbaler u Novom Sadu. A po igri zaslužio je već odavno da igra u državnoj reprezentaciji".

Reprezentacija je bila rak rana za igrače Vojvodine jer za njih tamo nije bilo mesta. Mesta u njoj su bila rezervisana za igrače iz Beograda, Zagreba i Sarajeva kako bi svaki narod u Kraljevini Jugoslaviji bio zadovoljan. Imao je Jozef sjajne ponude da dode u Zagreb i Beograd (što bi mu otvorilo put u nacionalni sastav) ali on je uvek ostajao veran Novom Sadu i Vojvodini.

Milionerski tim Vojvodine nije odnah ispunio očekivanja i tek je u sezoni 1940/41. imao šansu da se bori za vrh. Završne borbe nacionanlnog šampionata bile su zakazane za 6. april 1941. godine. Bombardovanje, mobilizacija, i brz poraz su rasuli igrace Vojvodine na razne strane. Fašistički okupator je zabranio rad Vojvodini i svu njenu imovinu je konfiskovao. Jozef se tada nalazio u rodnom Ravnom Selu. Nemački Vermaht je započeo regrutaciju vojvođanskih Nemaca u SS jedinice. Jožiku su odveli na regrutaciju u Vrbas. Čim mu se prva prilika ukazala, on je pobegao i skrivao se po okolnim salašima. Jozef nije puno razmišljao o sebi i svojoj porodici, on nije mogao da se bori protiv svog kralja, zemlje i njegovih Srba. Kada je stigla vest do njegovog sela, profašistička omladina mu je napala kuću, izmazala je izmetom i blatom i ispisala parolama. Međutim, ta vest je stigla i do Novog Sada u kome se tada radilo na obnavljanju rada NAK-a. Kao i u drugim dikatatorskim režimima na čelo fudbalskog kluba bi često dolazili šefovi policije. Rešeno je da se Jožiki ponudi pomilovanje a da on zauzvrat igra za NAK. Da bi izbegli zloglasne logore NAK-u su takode pristupili bivši igrači Vojvodine Marjanović, Plac, Avramović, Jovanović, Medarić i nešto kasnije Živković. Tragedija Vojvodine svakim danom bila sve veća jer su do jula 1941. godine od fašističke ruke poginuli Milan i Pera Simin, Milan Stoja i Živko Brzak. Jozef nije imao izbora i zahvaljujući svojim kopačkama spasao je svoj život i živote njegove porodice.

Dva kralja - Na grobu Kralja Petra II

Strahote rata su prošle i već u jesen 1944. godine preživeli igrači i članovi uprave počeli su rad na obnavljanju FK Vojvodine. 1945. godine nije igrano klupsko prvenstvo već prvenstvo republika i pokrajine Vojvodine, i Vojvodina je tada zauzela četvrto mesto (tim je bio sastavljen od igrača Vojvodine i subotičkog Spartaka). Za Vojvodinu u novooslobođenoj zemlji nisu došla bolja vremena jer mu je komunistički režim spremao novi nokaut. 25. jula 1946. godine na direktno insistiranje SKOJ-a i Komunističke partije, Vojvodina je promenila ime u Sloga. Da li je to donelo blagonaklonost komunista prema nekad buržoaskom klubu? Odgovor je - ne. Vojvodina je u sezoni 1946/47. igrala sa skopskim Vardarom za ulazak u prvu ligu. Prvi meč je bio završen 1:1 i svi su očekivali da crveno-beli u Skoplju završe posao. Sam državni vrh je rešio da Makedonija mora da ima jednog prvoligaša i meč je bio skandalozno namešten. Svojim deljenjem nepravde tada se proslavio sudija Vlajić iz Beograda. Pred kraj utakmice skoro svi igrači Vojvodine su napustili teren. Normalno svi sem Velkera koji je hrabro i stoički ostao na terenu i pozvao svoje mlađe saigrače da se vrate. Sloga nije prošla ali je uspela da se plasira u prvu ligu u sezoni 1948/49. U to vreme Jozef je cesto plaćao prevoz fudbalerima na gostujuće utakmice.

Teret godina je bio sve veće ali Jozef je rešio da se oprosti od Vojvodine kada uđe u prvu ligu. Želja mu se ispunila u sezoni 1950/51. (Vojvodina je svoje ime vratila na zahtev navijača 23. novembra 1950. godine). U toj sezoni odigrao je 30 utakmica i dao je 15 golova.

Oproštajni meč Jozef je odigrao u prijateljskom susretu sa Sarajevom. Evo jednog malog svedočenja sa tog meča po sećanju Blaže Šokote iz Bačkog Dobrog Polja: "Čekao sam na ulazu od stadiona da me neko od starijih uvede jer nisam imao para da kupim ulaznicu. Dok sam tu stajao naišao je Velker, izvadio pare iz zadnjeg džepa na pantalonama i kupio dve ulaznice. Jednu za mene i jednu za sebe. Kupio je ulaznicu za svoju oproštajnu utakmicu!"

Posle završetka fudbalske karijere Jozef se odselio u Ameriku kod familije njegove supruge. U Klivlednu je i napustio ovaj svet 29. novembra 1995. godine.

Jožika nije bio zaboravljen od svojih saigrača i navijača i u svakoj anketi od pedesetih pa do osamdesetih godina prošlog veka, on je redovno biran u idealan tim crveno belih

Vesti
Goleada i pobeda Voše u Kragujevcu

Vojvodina je teškom mukom uspela da prekine neugodnu seriju loših rezultata pobedom u Kragujevcu. Savladan je domaći Radnički rezultatom 3:4 (1:3), a trijumf Novosađanima doneli su sa po dva gola Gaćinović i Ivanić. Početak meča nagovestio je lak...

Press
Patrik Frajdej zanimljiv Novosađanima

Zimski prelazni rok u svetu fudbala počinje prvog januara 2015. godine, ali su najodgovorniji ljudi iz klubova širom Starog kontinenta, samim tim i iz Srbije, već u punom zamahu. Daleko od očiju i ušiju javnosti uspostavljaju se kontakti između zainteresovanih strana...

Lista strelaca
Veselinović9
Gaćinović8
Alivodić5
Ivanić5
Pekarić2
Poletanović2
Tumbasević1
Luković1
Novaković1
Stojanović1

Igrač sezone
Pekarić16
Gaćinović14
Ivanić13
Alivodić12
Poletanović10
Milinković-Savić10
Veselinović10
Novaković6
Babić6
Tumbasević5