[...] Preživeli članovi, igrači i članovi uprave na čelu sa dr Kostom Hadžijem, Đurom Živićem, Brankom Milovanovićem i Aleksandrom Kanazirom inicirali su obnovu rada kluba već u jesen 1944. godine. Pod komunističkom diktaturom nisu došli bolji dani za staru damu srpskog fudbala. Zbog toga što su se oko Vojvodine pre II svetskog rata okupljali intelektualci, trgovci, bankari i aristokrate rešeno je u samom partijskom vrhu da se ime kluba mora menjati. Na skupštini kluba u Domu Kulture 24. jula 1946. godine doneta je odluka o fuziji tri kluba: Vojvodine, Slavije i Radničkog a novonastali klub je dobio ime Sloga.

FK Sloga (1948)

Vojvodina ili kako se tada zvala Sloga i pored ovog poteza nije zadobila blagonaklonost komunističkog režima. Nakon lične intervencije generala Koste Nađa i partijskog vrha Vojvodina nije uspela da pobedi skopski Vardar u doigravanju za ulazak u prvu ligu u sezoni 1946/47. godine, jer je ocenjeno da Makedonija mora da ima prvoligaša.

Ove teške i sumorne sezone na svojim plećima izneli su sledeći fudbaleri: Vasić, Avramović, Blažić, Marjanović, Živković, Karanfilović, Velker, Pašćan, Panić, Veličković, Sobčak i drugi. Na klupi Vojvodine u prvim posleratnim godinama sedeli su Milorad Ognjanov i Bane Sekulić.

Vojvodina, i pored velikih nepravdi koje je trpela na terenu i van njega, skupila je snage da se plasira u prvu ligu u sezoni 1947/48. Crveno-beli nisu ostvarili veliki rezultat u elitnom takmičenju i na kraju sezone 1948/49. godine kao pretposlednji u konkurenciji od 10 klubova morali su da se vrate u niži rang takmičenja.

Dobrosav Krstić

Mnogo važniji događaj za Klub te godine, od učestvovajna u prvoligaškoj konkurenciji, je bilo to, što je te godine šef struke postao Branislav Bane Sekulić. Njegovim dolaskom udareni su temelji “Zlatne generacije“ fudbalskog kluba Vojvodina. Izuzetni pedagog i vrsni strateg, imao je instančan osećaj da prepozna mlade talente. Već posle prve godine provedene na klupi Vojvodine, čak sedmorica igrača iz juniorskog pogona dobili su šansu da zaigraju za prvi tim. Među njima su bili Zdravko Rajkov, Dobrosav Krstić, Todor Veselinović i Vujadin Boškov. Tada je i stvoren jedan svojevrsni modus rada u Klubu, po kojem bi većinu igrača prvog tima činili igrači iz omladinskih kategorija. Taj modus se i danas poštuje i može se slobodno reći da je omladinska škola Vojvodine svojim radom zadužila ne samo srpski, već i svetski fudbal.

Kao znak boljih vremena koja su dolazila za novosadski fudbal bila je činjenica što je 1950. godine, posle velikog zalaganja navijača, klubu vraćeno ime Vojvodina!

Vojvodina-Slovan 6:0

Već sledeće godine, Vojvodina igra finale jugoslovenskog Kupa, u kojem je u dvomeču poražena od zagrebačkog Dinama. Novosađani se nisi zaustavili samo na tom uspehu, već su hrabro krenuli dalje i postali prvi tim u nekadašnjoj Jugoslaviji koji je razbio mit o tzv. “Velikoj četvorci“. U sezonama 1952/53 i 1958/59 Vojvodina je osvojila četvrto mesto, 1956/57 bila je druga, a u sezoni 1958/59 bila je treća. Takođe, nisu izostali rezultati ni na međunarodnoj sceni, tako da je u sezoni 1956/57 Vojvodina igrala finale Srednjevropskog kupa, dok je dve sezone kasnije stigla do polufinala ovog takmičenja.

Sima Milovanov

Tužna je činjenica da je Bane Sekulić, najzaslužniji čovek za ove uspehe, morao da napusti Vojvodinu 1952. godine zbog pritisaka lokalnog partijskog rukovodstva. Posle njega, na klupi Vojvodine u petoj deceniji prošlog veka još su sedeli: Ljubiša Bročić, Milorad Ognjanov, Gustav Lehner, Antal Lika i Ratomir Čabrić.

Državni dres tih godina su oblačili: Todor Veselinović, Vujadin Boškov, Sima Milovanov, Zdravko Rajkov, Franja Hirman, Stevan Bena, Aleksandar Ivoš, Dobrosav Krstić, Milan Vukelić, Slavko Svinjarević i Novak Roganović.

Prekrasan fudbal, tehnički izuzetno potkovan i lepršav na pogled, ipak nije doneo ni jedan trofej u Novi Sad. Igrači i navijači su bili složni u oceni da je Vojvodina imala jači tim nego upravu i da upravo zbog tih nefudbalskih razloga, Vojvodina nije postala po prvi put u svojoj istoriji šampion.

Odlazak igrača iz Zlatne Generacije nije potresao Vojvodinu koliko se očekivalo u stručnoj javnosti i Vojvodina je u sezoni 1961/62 osvojila drugo mesto u nacionalnom šampionatu. Starijim igračima Verešu, Svinjareviću, Roganoviću, Krstiću i Nikoliću pridružili su se neki novi klinci: Pantelić, Sekereš, Nešticki, Lambi, Takač, Radović, Milić, Radosav i Pavlić i pokazali neosporno velik talenat. Međutim, rezultati nisu došli, i u narednim sezonama stara dama srspkog fudbala se našla čak u borbi za opstanak.

Stanković i Boškov

Dolazak Vujadina Boškova na mesto tehničkog direktora i Brane Stankovića na mesto trenera 1964. godine pokazaće se kao prva i najveća stepenica koja će Vojvodinu odvesti ka prvoj tituli šampiona. Boškov je ogranizovao klub po ugledu na zapadnoevropske, ojačao je infrastrukturu kluba nastavkom izgradnje stadiona i gradnjom sportskog centra Veternik koji od 1996. godine nosi ime po svom osnivaču Vujadinu Boškovu. Organizovana je i izuzetno uspešna skautska mreža a i uprava na čelu sa predsednikom Arsom Akom Kovačevićom je bila u stanju da isprati i obezbedi sve potrebne uslove za takmičenje.

Sa druge strane Stanković menja stil igre prebacujući akcenat sa umetničkog dojma na trčanje i disciplinu u igri. Jedini igrač koji je imao slobodne ruke u igri bio je i najbolji igrač te generacije Silvester Takač.

Vojvodina je sezonu 1965/66 završila na prvom mestu sa čak osam bodova prednosti ispred drugoplasiranog zagrebačkog Dinama. Interesantan je podatak da je Vojvodina više bodova osvojila kao gost nego domaćin i da je sve mečeve koje je odigrala u Beogradu rešila u svoju korist. Članovi te generacije su bili: Pantelić, Veljković, Nikolić, Brzić, Aleksić, Vučinić, Radović, Takač, Savić, Pavlić, Pušibrk, Trivić, Radosav, Sekereš, Nešticki.

Silvester Takač

Ovaj uspešni hod Vojvodina je nastavila i na međunarodnoj sceni u Kupu evropskih šampiona. U prvom kolu izbačen je predstavnik Austrije Admira dok je u drugom kolu u nezaboravnom tromeču izbačen favorizovani predstavnik Španije Atletiko Madrid.

U trećem kolu 8. marta 1967. godine u prvoj utakmici na stadionu pod električnim osvetljenjem, Vojvodina, iako desetkovana crvenim kartonima i odlaskom najboljeg igrača Silvestera Takača, uspela je da pobedi škotskog predstavnika Seltik sa 1:0. U revanšu Vojvodina je poražena sa 2:0 a navijači Vojvodine će se uvek sećati da je drugi gol pao posle grubog faula nad golmanom Pantelićem u nadoknadi vremena.

Da ovo četvrtfinale nije slučajnost dokazaće fudbaleri Vojvodine u sledećoj sezoni u takmičenju Sajamskih Gradova (današnji Kup Uefa). Kao četrtoplasirani tim nacionalnog šampiona Vojvodina je izborila pravo da se takmiči u ovom takmičenju. Jedna za drugom padale su prepreke: portugalski Bareinensem, istočnonemačka Lokomotiva iz Lajpciga i Geztepe iz Turske. Vojvodinin pobedonosni hod zaustavlila je italijanska Bolonja i to opet u četvrtfinalu.

Veliki uspesi međunarodni uspesi Vojvodine nužno su doveli do osipanja tima zbog odlazaka igrača u bogatije klubove u inostranstvu. Čast da ponesu crveno-beli dres u sedmoj deceniji prošlog veka pored starih igrača Trivić, Brzić, Savić imali su novi igrači Ivezić, Nikezić, Popović, Lerinc, Zemko, Trifunović, Vukašinović. Novoselac, Vučeković i Jurčić.

Svoje velike domete ova generacija je najavila u sezoni 1971/72 kada je zauzela četvrto mesto. Potvrda dobrog plasmana nije došla u narednim godinama a sve se menja kada na klupu Vojvodine 1974. godine dolazi četvorustruki najbolji strelac nacionalnog šampionata i najbolji golgeter u istoriji Vojvodine (586 golova) Todor Toza Veselinović.

Vicešampioni (1975)

Već u sezoni 1974/75 Vojvodina se bori za svoju treću titulu. Glavni rival joj je bio splitski Hajduk. Vojvodina u oba prvenstvena meča bila bolja od Splićana, u Novom Sadu sa 2:0 a u Splitu 4:1, ali Hajdukovci su ipak osvojili šampionat nakon "iznenađujuće" pobede u poslednjem kolu protiv Crvene Zvezde u Beogradu iako su na poluvremenu gubili sa 1:0. Ova izuzetno talentovana generacija doživela je sudbinu svojih predhodnika iz 50-tih i samo iz nefudbalskih razloga nisu uspeli da ostvare veće uspehe.

Osvajači Srednjeevropskog kupa

Ipak, ova generacija je stigla do prvog evropskog trofeja jer su u sezoni 1976/77 osvojili Srednjeevropski kup. U konkurenciji Vašaša, praške Sparte i Fiorentine Novosađani su stigli do svog prvog evropskog trofeja. Crveno-beli dres su nosili sledeći igrači: Mokuš, Jakovljević, Ličinar, Pavković, Vujkov, Lerinc, Dragojević, Ilić, Bošnjak, Svilar, Nikezić, Radosavljević Trifunović. Sve sem posledje utakmice u Pragu vodio je Toza Veselinović a Novosađane je u zadnjem meču vodio Brane Stanković čovek koji je osvojio prvu titulu nacionalnoig prvaka sa Vojvodinom.

Kraj sedme i prva polovina osme decenije prošlog veka nisu doneli punu radosti navijačima Vojvodine. Samo u sezoni 1982/83. godine Vojvodina je uspela da završi u gornjem delu tabele na devetom mestu. Jedini bljesak crveno-beli su imali kada su se u sezoni 1984/85 uspeli da se plasiraju u polufinale nacionalnog kupa.

Crveno-beli dres su tada nosili zaista talentovani fudbaleri: Ćirić, Ilić, Mićanović, Novaković, Dimitrić, Rac, Đurović, Vukadinović, Tintar, Zovko, Ćurčić, Marić, Bekvalac, Grubor, Mokuš, Mijić, Vrga ali Vojvodina je sve više i više tonula. U sezoni 1985/86, u kojoj su se na klupi Vojvodine promenila čak petorica trenera, dno je dodirnuto i Vojvodina je kao ubedljivo najslabije plasirani tim završila takmičenje i ispala u niži rang takmičenja. [nastavak]