dsustvo sreće, znanja, možda mentalitet ili nešto sasvim četvrto kada pričamo o srpskom fudbalu u svojstvu rezultata? Hajde već jednom da stavimo na papir sve bitne faktore koji se tiču fudbala i da vidimo gde to zaostajemo i koliko.

Prvo i osnovno, kakva je to igra fudbal? Mislim da će jedna detaljna analiza da nam pruži najbolji odgovor.

Najrelevantnija analiza u svakom ekipnom (“loptaškom”) sportu jeste analiza kretnje. Koliko i na koji način se (ko) kreće?

-Centralni odbrambeni: hodanja 4,2 km - kaskanja 2,7 km – trčanja 0,5 km – sprint 0,2 km – suma 8,4km
-Spoljni odbrambeni: hodanja 2,8 km – kaskanja 4,2 km – trčanja 1,3 km – sprint 0,3 km – suma 9,8 km
-Defanzivni vezni: hodanja 2,4 km – kaskanja 9,4 km – trčanja 0,6 km – sprint 0,1 km – suma 14,3 km
-Ofanzivni vezni: hodanja 2,2 km – kaskanja 6,8 km – trčanja 2,6 km – sprint 0,4 km – suma 12,8 km
-Polu-špic: hodanja 2,2 km – kaskanja 5,0 km – trčanja 0,6 km – sprint 0,4 km – suma 10,6 km
-Špic: hodanja 4,4 km – kaskanja 2,1 km – trčanja 1,3 km – sprint 0,9 km – suma 9,8 km

Posmatrajući pozicije u fudbalskoj igri, vidimo da svaka od njih ima jedan deo unikatnih zahteva i jedan deo zahteva koji se preklapaju između pozicija. Treba reći i to da je količina aktivnog vremena (lopta u igri) 57 minuta. Udaljenost pređena sa lotpom 0,5-3% ukupne udaljenosti koju igrač pređe za vreme jedne utakmice. Posedovanje lopte po igraču 0,3-3,1 min (prosek 1,3 minuta). Za vreme utamice jedan igrač može da izvede oko 1100 različitih aktivnosti (stajanje, skok, trčanje, iz stajanja u trčanje, promena pravca kretanja, dodavanje lopte, šut...)

Na osnovu ove analize kretnje možemo izneti i neke zaključke o pozicijama i motoričkim faktorima koji ih karakterišu.

-Napadači: akceleracija (ubrzanje), eksplozivnost i tehnika.
-Vezni igrači: tehnika, visok nivo specifične radne sposobnosti i agilnost.
-Odbrana: brzina reakcije, agilnost, eksplozivna snaga.

Opet, svakog igrača možemo individualizovati ponaosob, jer kvaliteti pojedinca imaju bitan uticaj na utakmicu i datu poziciju u timu. Šta hoću da kažem? Svaki igrač je različit - ključno! Kada pričamo o kondicionom delu, igrača treba proceniti u odnosu na sledeće parametre:

-Radni kapacitet
-Silu i snagu
-Brzinu, brzinsku izdržljivost
-Koordinaciju i tehniku
-Fleksibilnost – gipkost
-Telesnu kompoziciju

Što se tiče uticaja određenih motoričkih/kondicionih sposobnosti na sportistu iz ugla fudbala to bi izgledalo ovako:

-izdržljivost 30 %
-brzina 25%
-snaga 20%
-koordinacija 15%
-gipkost 10%

Ako pričamo o radnom kapacitetu, u prvi plan svakako izbija toliko spominjana maksimalna potrošnja kiseonika, iliti VO2 max. Šta to uopšte predstavlja? Recimo da to nema bitne veze sa kapacitetom pluća, iako u prvi mah sam naziv navodi na to, već pre svega sa razvijenošću srčano-sudovnog sistema, ili još prostije rečeno: VO2 max ukazuje na razvijenost srca (srčano-sudovnog sistema), tj. koliko krvi može da napumpa u toku jednog minuta (recimo). Naravno, što više to bolje. Možemo da “udarimo” i neke paralele između domaćih i stranih igrača.

Kolike su svetske norme? Odgovor je od 60 do 70 ml/kg/min. Npr: Dragan Mrđa je imao rezultat 67 ml/kg/min, Slobodan Medojević 63, Janko Tumbasević 61 i najimpresivniji među njima, Milan Spremo skoro 64 (najimpresivniji zbog svojih 14 godina, koliko je imao kad je merenje vršeno, a danas je taj rezultat sigurno 70).

Gledajući ove rezultate naših igrača, mogli bismo reći da tu ne zaostajemo za svetom, ali izdvojeni igrači su ipak daleko ispred ostatka družine koji je imao prosek u ovom testu od 55 do 59 ml/kg/min. Ako bacimo pogled na evropski prosek (60 ml/kg/min minimum), lako možemo zaključiti da smo tu iza “ostatka sveta”.

Snaga - ako uzmemo u obzir 4 parametra, videćemo opet “zanimljive” rezultate:

-Test brzinske snage, ili prostije rečeno vertikalni skok: Srbija oko 55 cm, Evropa 65 cm.
-Vertikalni skok iz kretanja: Srbija 62 cm, Evropa 75 cm.
-U testu opšte snage (testiran kroz duboki čučanj): Srbija 96,4 kg (134% telesne mase), Evropa 110 kg (150% telesne mase).
-U testu snage gornjeg dela tela izvođeni su zgibovi, gde je srpski fudbaler prosečno mogao da uradi 7 zgibova, a evropski 10.

Brzina, testirana sprintom na 30 m: Srbija 3,5 sec; Evropa 3,38 sec.
Brzinska izdržljivost 10x30: Srbija 43,5 sec, dok evropski igrač ove distance istrči za 40 sec.

U testu agilnosti (koordinacija) sa loptom: Srbija 10,71 sec; Evropa 10,10 sec. Bez lopte, Srbija 8,8 sec; Evropa 8,6 sec.

I poslednji faktor koji ćemo spomenuti, telesne kompozicije, tj. visina i težina - srpski igrač je prosečno bio visok (tada) 177 cm, težak 72 kg, što se donekle poklapa sa evropskim prosekom, tj standardom. Procenat masti se kretao od 6 do 15%. Modelne vrednosti 7 - 12%.

Kroz analizu faktora koji utiču na kretnju (i “ponašanje”) igrača na terenu, lako možemo videti da naši igrači zaostaju u gotovo svim testiranim segmentima. Tu već ne možemo pričati o sreći, mentalitetu (i pozivati se na iste), vec pukoj treniranosti koja je dosta ispod evropskog nivoa.

Testirani igrači su iz JSL, a da ni A reprezentativci naše zemlje ne odskaču puno od svojih kolega koji nastupaju u matici (jos uvek) dobro nam je pokazalo i prošlogodišnje Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. Naime, ako i ovde primenimo isti princip upoređivanja određenih pokazatelja, doći ćemo do novih poražavajućih činjenica.

Hajde da prvo uzmemo u obzir koliko smo i kako trčali!

Posle odigranog prvog kruga, i utakmice protiv Gane, prema statistici bili smo na 25. mestu od svih ekipa na SP sa pretrčanih 94 km. Nemačka – 112 km, Australija – 113 km, Gana – 98 km. Takođe, bili smo i najsporija ekipa. Nemačka je bila na 4. poziciji, Australija na 3. mestu, a Gana na 23. poziciji. Ovaj trend se nastavio i do kraja takmičenja. Bitno za istaći, da smo u sve tri utakmice koje smo odigrali “ispoštovali” naš stari trend lošeg (da ne kazem očajnog) kretanja bez lopte. Sve reprezenatcije (u grupi) sem Nemačke su imale veću vrednost pretrčane distance bez lopte nego sa istom. Zašto? Pa prosto, igra ove ekipe se zasniva na posedu lopte. Australija, koja je stigla kao “najlošije” rangirana selekcija u našoj grupi, imala je od svih ekipa najviše izražen odnos trčanja bez poseda lopte u odnosu na pretrčanu deonicu u posedu lopte. Prva utakmica – 0.79, druga – 0.9, a protiv nas 0.73. U prvoj utakmici, naš odnos trčanja u posedu lopte i bez poseda bio je 1.17, u drugoj protiv Nemaca 0.84, ali zato u trećoj neverovatnih 1.36. Iako smo najviše pretrčali u poslednjoj utakmici sa Australijom (117 km), naš protivnik je pretrčao 122 km i opet smo bili u podređenom položaju.

Kada smo primali golove? Gana 85. minut, Australija 69. i 73. minut. To takođe može da bude jedan od pokazatelja fizičke pripremljenosti.

Koliko i kako smo napadali? Opet poražavajuci podaci. Po indeksu kvaliteta 21. mesto (daleko iza naših protivnika iz grupe), takođe jako mali broj napada (najmanje u grupi), koji su uglavnom išli kroz sredinu i po desnoj strani (Krasić). Od svih ekipa najviše smo bili u ofsajd poziciji (trend trčanja bez lopte). Vredno pomena - imali smo samo jednu (gol) asistenciju, i izuzetno mali broj asistencija u protivnički kazneni prostor.

Ako pričamo o pasovima i tu nas čekaju poražavajuce brojke: 21. mesto po koeficijentu uspešnosti (nakon prvog kola ekipa sa najmanjim brojem odigranih pasova). Najmanji broj odigranih kratkih/duplih pasova, dok smo prednjačili u preskakanju igre ili bolje rečeno, igra nam se zasnivala na dugim loptama čiji je procenat realizacije bio 50%. Agresivnost? Duplo manje načinjenih faulova od svih ekipa iz grupe. Korneri? Pogađate, (opet) poslednje mesto.

Sad, recite Vi meni. Sreća? Ne bih rekao. Ostaviću Vam da sami razmislite o ovim statističkim pokazateljima, a ja ću se osvrnuti na fudbal budućnosti i šta nam on donosi.

Na samom početku ovog teksta izneli smo podatak o količini trčanja, precizno po pozicijama, gde smo došli do poprilično impresivnih podataka, bar kada je reč o distancama. Neko bi možda pomislio da će se trend rasta nastaviti, ali zapravo neće, nego sasvim suprotno. Već danas možemo reći da se ove distance polako smanjuju, ali na uštrb intenziteta, koji je sve veći i veći. Prosečna brzina kojom jedan igrač istrči svoju distancu (7-9 km/h) je daleko veća nego li pre 10 godina, i taj trend će se i dalje nastaviti. To će prouzrokovati i neke bitne promene fudbala kao igre. Naime, fudbal će sve više ličiti na košarku ili možda, jos bolje rečeno, mali fudbal, gde će se sve svoditi na kontre i polukontre, tačnije na to ko može brže i jednostavnije da se transformiše iz faze odbrane u napad i obrnuto. To će samo po sebi istisnuti spore igrače, koji neće imati mesto u ovoj “novoj” igri (skoro da već sad nemaju). Neće biti neke naročite razlike između štopera i napadača (recimo), kako u fizičkom, tako i u tehničkom smislu.

To u još većoj meri ističe potrebu sa selekcijom, gde mi debelo zaostajemo i rekao bih da je to možda i glavni razlog posrtanja naseg fudbala - loša selekcija.

Selekcija u prvi plan izbacuje potrebu za dobrim školskim sportom, odakle se crpe sva talenotovana deca (pre svega u fizičkom smislu). To kod nas još uvek nije slučaj i sve dok se to ne promeni jasno je da će jaz između domaćeg i stranog fudbala rasti. Što pre shvatimo da je vrhunski sport privilegija genetski predisponiranih ljudi, pre ćemo i početi da menjamo naš, loš (do srži) sistem.

Do tad, mislim da je vreme da prestanemo da pričamo o sreći i mentalitetu, jer činjenice (surove), govore u prilog nekim sasvim drugim faktorima.