7. KOLO, 18. DECEMBAR 1988.

VOJVODINA - partizan 3:2 (2:1)

Stadion Vojvodine. Gledalaca: 10.000. Sudija: Prolić (Sarajevo).
Strelci: 0:1 V. Đukić (20), 1:1 Vujačić (29), 2:1 Jokanović (42), 3:1 Joksimović (46) 3:2 M. Đukić (55).

VOJVODINA: Maras, Mijić, Vujačić, Šapurić, Kartalija, Tanjga (Milovac), Mihajlović, Jokanović, Joksimović, Šestić, Vorkanić (Gaćeša).

partizan: Omerović, Sredojević, Milanič, Vermezović, Bajović, Brnović, Đorđević, Milojević (Šćepović), V. Đukić, Vokri (M. Đukić), Župić.

Za Vojvodinu meč odluke, za Partizan utakmica bez značaja. Domaćinu, dakle, daleko teže, jer mu samo pobeda osigurava jesenju titulu, dok je daleko zaostali Partizan (12. mesto na tabeli) mogao da se rasterećen upusti u otvorenu borbu. Teren težak za igru, pokriven snegom, što takođe nije odgovaralo Vojvodini, pred kojom je bila samo jedna mogućnost napad i samo napad.

Početak je pripao Beograđanima. Bolje su se snašli na teškom terenu i preko Vladislava Đukića poveli u 20. minutu. Taj gol kao da je daokrila fudbalerima Vojvodine. Više nisu imali izbora nego da krenu u ofanzivu, žestoku i beskompromisnu. Partizan nije dugo odolevao, samo devet minuta. Ofanzivni Vujačić konačno je uspeo da savlada Omerovića.

U tom prvom poluvremenu najbolji u Partizanovim redovima bio je Fadilj Vokri, kojem je to bio prvi nastup posle odsluženja vojnog roka. Crno-beli su bili opasni, stalno su pretili, ali je svejedno prvi deo igre pripao domaćinima.

Drugi gol postigao je Slaviša Jokanović. Bio je to neobično efektan pogodak: glavom, otprilike sa ivice Partizanovog kaznenog prostora.

Vojvodina je u prvom poluvremenu ostavila bolji utisak, ne samo zbog toga što je 0:1 uspela da preokrene na 2:1, već pre svega zbog zrelije, borbenije igre u kojoj je Partizan kakvu takvu ravnotežu održavao samo zahvaljujući izuzetno raspoloženom Fadilju Vokriju.

Milorad Kosanović otkriva manje poznat detalj iz poluvremena te utakmice: Vokri i ja smo u tih godinu dana postali pravi prijatelji. Prišao sam mu u poluvremenu pred Partizanovom svlačionicom, zagrlio sam ga i upitao što se tako razigrao. On je slegao ramenima i nasmejao se. Da Partizan nema tebe, rekao sam mu, titula bi sigurno bila naša. Pogledao me ozbiljno. Shvatio je moje reči. Šefe, nema problema. Neću igrati u drugom poluvremenu, sad ću u svlačionici reći da me boli zadnja loža. Tim rečima je završen naš dijalog. Kada je istekla pauza između dva poluvremena, pogledom sam tražio Vokrija među igračima Partizana koji su se pripremali za nastavak utakmice. Nije ga bilo. Umesto njega, u igru je ušao Milonja Đukić.

Već u prvom minutu nastavka Vojvodina je preko Joksimovića povela sa 3:1, čime je definitivno rešena sudbina meča, ali i jesenjeg prvaka. Partizan je uspeo još samo da ublaži poraz kada je prilikom ispucavanja golman Maras ispustio loptu i tako omogućio M. Đukiću da smanji na 3:2. Do kraja je bilo još dosta vremena, taj pogodak je postignut u 55. minutu, ali odlična Vojvodina nije dozvolila iznenađenje.