Marketing kluba

[Turija]

Galebe Sjajan zaključak jedne mučne rasprave.
To je taj jedinstveni i neuništivi duh navijača Vojvodine, kojeg malo ko može da razume, osim nas samih.

[laki]

Sjajan zakljucak! Sto bi reko Cvarkov: Sad cu se usrati.

[PanonskiFantom]

Sjajan zakljucak! Sto bi reko Cvarkov: Sad cu se usrati.

Gde baš Čvarkova da citiraš...

[fkvislife]

Da li negde ima da se pogleda ceo trailer dokumentarac o navijacima Vojvodine?
Na ovo milsim.. https://www.youtube.com/watch?v=BPNFnz0KM30" onclick="window.open(this.href);return false;

[ragazzi di Neoplanta]

Ne.

[Ultra slanina]

Ne.

Okačio buda na temi video fajlovi

[video]https://m.youtube.com/watch?v=48YRuec2aMo[/video]

[Go west]

Ne.

Evo sad ima ...

Za desetkovani i demoralisani navijački korpus FKV, svedočanstvo o jednom lepom periodu kada smo svi disali kao jedan. Pošto vidim da se dosta sveta premišlja da li da dođe na utakmicu sa crnim za vikend, apelujem da odluku donesu nakon što pogledaju dokumentarac. U pitanju je radna verzija (ne i konačna), koja je došla do mene pukom slučajnošću.

[video]https://www.youtube.com/watch?v=48YRuec2aMo[/video]

[laki]

Uf kako je lepo podsetiti se ovog dokumentarca.

Jebo te, ko ce docekati nedelju i crno na Karadjordju!! U inat svemu, a pre svega zbog ljubavi prema Vosi, vidimo se na stadionu.

[Friend]

Gledam ovaj dokumentarac i samo mogu da kažem da neko sa strane uživa gledajući nas sada kakvi smo,i smeje nam se .
Opet mogu samo da napišem,KRIVI SMO MI.
Nedelje 19 časova,dom bolesnih spreman sam da primim još jednu terapiju i gorku pilulu,jer ja ne znam i ne mogu drugačije.

[Rabba]

Bilo nekad davno... Smejemo se sami sebi, šta će nam drugi...

Biću u onih 20% ljudi na stadionu koji navijaju za Vošu u 19h.

[Neizlecivi]

Biću u onih 20% ljudi na stadionu koji navijaju za Vošu u 19h.

Nema lepseg osecaja

[Salvador]

Treba da svi iscimamo ljude koji vole Vošu da nas uprkos svemu što više dođe u nedelju,
ovde nije reč o rezultatu (jer baš i nema osnova za optimizam), upravi, razočaranosti ili nekim internim nesporazumima,
nego o tome da pokažemo da smo tu uz klub i grad kada je najteže, a ne samo kada su rezultati dobri i kada je lako biti Vojvodinaš.

[lazarr]

Iako sam jako razočaran i nezadovoljan svim i svačim u vezi našeg kluba, nema ni promil šanse da propustim utakmicu u nedelju.
Za Vojvodinu sam navijao i kad je bilo dobro (mada je češće bilo loše) i za nju ću navijati dok sam živ. Rezervni klub nemam!!!
Ne navija se za uprave i igrače. Navija se za klub.
Iako danas imamo i igrače i upravu koji mi se ne dopadaju, pokidaću grlo za Vojvodinu bez obzira na rezultat.
Posebno volim situaciju kada na sektor 6 zalutaju njihovi padavičari pa kad shvate gde su došli ćute,gurkaju se i komentarišu: "Jbt, ovo nekad nije bilo ovako"

[Radoye]

Evo da citiram samog sebe od pre nekih dve ipo godine:

Opet nam predstoji utakmica sa crnima sto mi uvek izaziva navalu secanja. Pisao sam vec ranije na ovoj i drugim temama o mom dedi i ocu koji su imali presudnu ulogu da zavolim Stari Klub najlepsih boja na svetu. Ali nisam spominjao do sada jednu posebnu povezanost te price sa upravo crnim drzavnim mezimcetom sa Topciderskog Brda. Tako da cu sada o svemu tome malo detaljnije.

Moje detinstvo je proticalo pola-pola na novosadskoj Slanoj Bari kod dede i babe po maminoj strani i u Molu kraj Tise gde sam se i rodio i odakle su mi tata i njegovi. Prve moje uspomene vezane za fudbal su u glavnim ulogama imale lokalne klubove Backu (u kojoj je nekoliko mojih rodjaka igralo) i Proleter (gde je moj deda bio jedan od osnivaca i golman prve generacije tog kluba). U familije se vecma navijalo za Vojvodinu kako sa jedne tako i sa druge strane, no medju sirom rodbinom je bilo dosta navijaca i ona dva kluba - narocito medju tecama koji su ozenili moje tetke.

Imao sam tako negde 4-5 godina, tu negde pred polazak u zabaviste, kao malog su me kada dodjemo sa mojima u Novi Sad razni rodjaci voleli vodati po gradu, na Petrovaradin, u Dunavski Park da gledamo labudove, da hranimo golubove na trgu kod Miletica... Tako jednom jedan od mojih teca, veliki grobar, ugleda negde na Zmaj Jovinoj stand na kome su se prodavale razne dzidzabidze izmedju ostalih i decji kacketi klubova tadasnje "velike cetvorke" (i tada krajem 70-tih je to tako bilo da se lakse mogao naci njihov rekvizit u Novom Sadu nego nas) i nameracio se da mi kupi partizanovu kapu. Ja naravno jos nisam znao da citam ali boje sam bogami vec razaznavao - napredan mali - i samo vicem necu taj hocu ovaj i prstom pokazujem na crveno-belo. I sto ovaj vise navaljuje da mi kupi crno-belo ja u vecu dreku i galamu. I tako mi na kraju kupi zvezdinu kapu, cisto da mi nesto kupi

Da ste videli scene - ne zna se ko je vise pokisao, ja sa tom kapom na glavi (zavrsila je na kraju na dnu ormana, nisam je ni nosio nadjoh je kasnije tek prilikom jedne selidbe kad sam vec bio tinejdzer kad se ekspresno preselila u dju**e), teca-grobar koji me takvog vodi za ruku ili deda kad nas je obojicu ugledao. Samo se moj tata grohotom svemu tome smejao.

Videvsi da je djavo odneo salu, od tada me je deda uzeo pod svoje i vise nikome od ne-Slaninarskog dela familije nije bilo dozvoljeno da mi puni glavu glupostima. Od onda su pocela "predavanja" o Vujketu, Tozi i ostalim legendama naseg kluba, pa citanje iz njegove kolekcije novinskih isecaka sa izvestajima sa nasih utakmica... Kod njega sam inace video i neke materijale iz vremena kad su nas komunisti preimenovali u Slogu, imao je i znacku sa tim grbom u svojoj kolekciji (a kolekcija je nestala nakon njegove smrti, najverovatnije je baba budzasto prodala iz ljubomore sto se ceo zivot morala takmiciti sa dedinom najvecom ljubavi).

Dok je branio u Proleteru jedared je deda igrao prijateljsku utakmicu protiv Vojvodine (ne pitajte me za tacne detalje, davno sam cuo tu pricu od njega) i za prvo poluvreme je primio 12 golova. Kaze da je svaki proslavljao zajedno sa Vosinim igracima i da su ga nakon 3-4 vec poceli terati od sebe. "Sta ja mogu kad mi je najvolije da Vojvodina da gol!" U drugom poluvremenu su ga ostavili na klupi.

Prvi put sam na jednu utakmicu Vojvodine otisao sa dedom, tatom, gorepomenutim tecom-grobarom i njegovim bratom, mislim da je negde 1980. ili 1981. bila u pitanju, ja negde 7-8 godina (pioniri Titovi mi smo vojska prava ) i bas utakmica Vojvodina - Partizan. Padala je sitna kisa, ja jedva da sam nesto mogao u guzvi da vidim sa zapadne tribine (to me jako nerviralo, jer sam se navikao na gledanje fudbala "beton lige" gde nema mase na utakmici pa sam i onako mali mogao da vidim terem). Utakmica se zavrsila 1:1, izjednacili smo pred kraj autogolom grobarskog centarhalfa (to sam video, zabio glavom odbitak od stative posle naseg suta). E onda je krenulo podjebavanje grobarskog dela ekspedicije, kao "kakav ste mi vi klub pa mi ne moramo ni gol da vam damo vi ga sami sebi zabijate"!

Deda me je vodio na Vosu svaki put kad bih bio u Novom Sadu a mi igramo kod kuce, a dolazio sam kod dede i babe skoro svakog vikenda a cesto provodio i po ceo raspust kod njih. Nazalost uskoro je oboleo od srca, i nakon infarkta lekari su mu zabranili da ide na utakmice jer se tamo puno nervira. Onda je pocelo religiozno slusanje kombinovanih radio-prenosa, cuveno "Vreme sporta i razonode" i pracenje rezultata Prve savezne lige. Nakon drugog infarkta lekari su mu i to zabranili, no on je nekako uvek bas u to vreme "imao neka posla u supi" gde je drzao svoj pecaroski pribor i krisom od babe na malom tranzistoru tiho slusao prenose.

Preziveo je deda "segrta" i "kalfu", ali treci infarkt "majstor" ga je dotukao u 59. godini zivota. Nije stigao da se raduje drugoj sampionskoj tituli.

Moj cale je bio u najmanju ruku cudan lik, u mladosti boem koji je voleo brzinu pretrpeo je 1970. tesku saobracajnu nesrecu koja ga je poslala u komu nakon cega je imao odredjenih problema. Recimo, secao se do u najsitniji detalj dogadjaja od pre nesrece dok su mu se nakon toga secanja mesala. Toliko puta mi je prepricavao neke od utakmica voljenog Kluba koje je gledao, bravurozne odbrane Pantelica i neuhvatljive begove Silvike Takaca. A kad bismo zajedno gledali tekme svakih 15 minuta me pita "sine, protiv koga ovo igramo" i "koji je rezultat" ne mogavsi zbog ostecenja kratkotrajne memorije da isprati dogadjaje na terenu. Kasnije mu se to sve kako-tako slozi u glavi pa zapamti nesto pravo nesto krivo. No svako od nas svoj krst nosi i svaki greh iz mladosti kad-tad dodje na naplatu, ovo je bio njegov.

Najvise mi je prepricavao utakmicu koju je gledao kad je bio u vojsci u Beogradu kada je Takac nasred JNA silovao partizan. On je tada pobegao u grad i na uniformu se ufurao na vojni stadion, tamo se na tribini opkladio sa nekim Beogradjanima da ce Vosa da ih razbije i posle sa njima otisao u kafanu i napili su se k'o guzice a onda su naisli vojni panduri pa je tu i tamo malko poplaveo...

Na leto pre dve godine javili su mi da je tata ozbiljno bolestan, sumnjalo se na rak (sto se kasnije pokazalo tacnim), ja sam batalio sve ovde u Kanadi i krenuo kuci da budem sa njim. Tokom godina smo se udaljili, on je pio sve vise i vise, mama ga je najurila od kuce... Proveo sam sa njim zadnjih mesec i kusur dana, bio je na nezi u jednoj instituciji, bio sam tamo svako pre i posle podne koliko god su mi dozvoljavali. Nakon mnogo godina pricali smo o mnogim stvarima, za tih mesec dana vise nego za pola zivota. Pitao bi me cesto za Vosine rezultate, to je bila Kizina "ciribu-ciriba" sezona. Blizilo se 7. kolo i utakmica sa tada izvikanom ekipom partizana predstavnikom Srbije u UEFA Ligi Sampiona ("tim vam igra ligu sampiona..." ) ja se sve uzvrpoljio, ide mi se na utakmicu a ne mogu da ga ostavim, on to vidi na meni iako mu nista nisam govorio.

(Svaki put otkad sam preko okeana kad sam dolazio u Rodni Kraj uvek bih isao na Vosine utakmice, samo tada nisam. Ipak je otac samo jedan a fudbala ce biti i sa mnom i bez mene.)

I kaze on meni, sine idi na utakmicu. To vece smo se oprostili i na odlasku mi kaze: "Ih, partizan, i to mi je bas neki klub. RAZBICEMO IH!"

Odoh za Novi Sad i sutra sa bracelom na utakmicu na zapadnu tribinu, laganih 2:0, totalna nemoc "velikog" crnog koja se ogledala u grubostima i provokacijama (a ni nasi im nisu ostali duzni) i gomilom kartona na obe strane a moglo ih je mirne duse biti jos toliko. Ali taj osecaj kada na tom delu tribine preovladjujuci grobari polako postaju sve tisi i tisi dok mi postajemo sve ludji i ludji... Posle utakmice na pivo pa kod bratovih na spavanje i jutarnjim autobusom nazad za selo kod caleta. Barem je takav bio plan. Rano ujutro zvoni telefon. Iskreno saucesce, otac vam je preminuo.

Nisam ni stigao da mu javim da je bio u pravu.

I opet ce se ove godine tako poklopiti da stizem u Rodni Kraj bas na vreme za utakmicu sa crnima. Svasta se izdogadjalo u i oko kluba izmedju te poslednje utakmice koju sam uzivo gledao na Karadjordju pre dve godine i danas, vise toga ruznog nego lepog. Realno sve je manje objektivnih razloga da se neko nervira oko Vose i njenih rezultata - sve je to uzalud kada se oni koji bi trebali o tome da brinu ni najmanje ne nerviraju. Nego jos te i zajebavaju zato sto se ti nerviras.

Vecina likova ove moje price su danas na onom svetu. Ali eto bas zbog njih, i bas u inat svim uzurpatorima koji su nam okupitali klub i koji krcme slavno ime i stogodisnju tradiciju kao da im je to babo u amanet ostavio, ja cu opet biti tamo.

Jebes rezultat, ovo je vise od igre.

Ovaj put nazalost necu biti u prilici da uzivo gledam utakmicu, nego cu kao i obicno vikendom da ustajem sabajle i hvatam sumnjive video-strimove na internetu ili buljim u jebeni livescore i nadam se nekom preokretu ne znajuci sta se na terenu dogadja. Nas tim na terenu izgleda kao razbijena vojska, "struka" radi za neki svoj interes, uprava se vise bavi izmirivanjem dve glave istog kancerogenog tela srpskog fudbala nego svojim poslom, a sludjeni navijaci vise ne znaju gde udaraju - i uprkos svemu ja zavidim onoj sacici beznadezno navucenih bolesnika koji jos uvek dolaze na stadion zato sto imaju priliku da dodju, a ja nemam.

Sanse za dobar rezultat (pod "dobar" ovog puta podrazumevam sve osim totalne blamaze) su realno minimalne, svima nam je muka svega i oko kluba i u ligi i u drzavi, jebiga kad sednes i razmislis skoro da vise nema razloga da se i dalje nerviras i cimas, osim jednog jedinog:

Igra Vosa. Protiv onih.

Pa sta ce ti bolji razlog od toga?

[Neizlecivi]

Radoye uvek se pre tekme sa ovima setim ovog tvog upisa. Definitivno tekst koji je ostavio najveci utisak na mene, a verujem i mnoge slaninare koji ovde citaju i kuckaju...
Ne znam za vas, ali kakvi god mi bili, kolike god lopove,nesposobnjakovice,mafijase,jajare ili sta god imali u upavi, kolike god pajsere od igraca,nezainteresovane manekene, imali na travi, kolika god depresija vladala na tribinama, koliko god malo nas bilo na svim tekmama, meni ce uvek biti draze da odem i budem tu. Protiv ovakvih klubova pogotovo. Vidimo se u nedelju!