Baš su divno to zamislili: svi volimo klub, Vojvodina je vlasništvo svih Novosađana, ali samo uska grupacija ljudi kupi kajmak, pri tome nikome ne polažući račune. Šta mislite, zbog čega je inicijativa za izuzimanje iz privatizacije pokrenuta upravo od strane našeg rukovodstva? Zapitajte se: zbog čega Buturović želi da bude na čelu Vojvodine, a mrsko mu je da plati i postane faktički vlasnik? Zato što smatra da Vojvodina pripada narodu?
Odmah stiže i ilustracija: ako se ostvari, prodaja Kataija biće tipičan primer poslovanja na štetu kluba. Ko će odgovarati? Niko. Da li ih je briga što su sklopili loš posao, oslabili tim, lišili nas prilike da gledamo tog momka, razbucali generaciju, na kraju i finansijski izgubili – jer će kroz godinu dana isti igrač vredeti trostruko? Ne. Oni su se svakako okoristili. Da stvar bude smešnija, isti taj Katai sedeo je prošle godine na klupi, zato što su oni prodavali drugog igrača, ali to je već priča za sebe.
Pitate se zašto nemamo sponzora? Budite sigurni – nećemo ga imati ni ubuduće. Klub je crna rupa, bure bez dna – ne zna se ko pije, a ko plaća. Niko nije lud da baci pare, a posebno uspešne firme. Da klub ima dugoročnu strategiju razvoja, da postoji nagoveštaj dobrih rezultata u budućnosti, rasta posećenosti na stadionu, igranja u Evropi, bilo kakve stabilnosti – sponzori bi sigurno prepoznali svoj interes.
Mrzimo blizance zato što su „jednakiji“, a sada postajemo upravo to – izuzetak. Odustajanjem od privatizacije, de facto težimo da postanemo treći blizanac. Istovremeno, ukidamo sebi najveću i odlučujuću prednost u borbi sa državnim aždajama – efikasniju organizaciju kluba. Dokle god smo u istoj perspektivi, po nas će biti lošije nego po njih.
