17. kolo: Vojvodina-BSK Borca 2:1

[021]

Fali nam pokretljivosti u napadu, po bokovima naročito. Premalo se igrača kreće i ubacuje, mnogi dave loptu, a kako se iz takve igre ništa ozbiljnije ne može izroditi, iznuđeni penal zapravo je i jedini način na koji smo mogli doći do pobede. Lazetić se šećka, Vuk je skroz povučen (zbog čega takođe imamo manjka kreacije), Brana... čudi me kako se nije zaledio. Trče Meda, Abu i Švili (obojica na pogrešnim pozicijama – Abu je s krila bezopasan, Mereba isključivo po boku može biti od koristi), uz česta no uprkos svim naporima ne mnogo opasna ubacivanja Nestora. Vulićević je takođe potpuno bezopasan igrač.

Milinković apsolutno ništa nije promenio u postavci igre (osim debilnog izvlačenja Abubakara na bok), to je formacija pogodna za gostovanja, ali zbog koje kod kuće muku mučimo i često remiziramo. Kada bi Katai i Tumba zaigrali umesto Ilića i Lazetića, uz pomeranja Švilija na krilo, te ofanzivnijeg i slobodnijeg Vuka, ekipa bi možda i ličila na nešto. Podsećam da smo juče igrali protiv tima čiji igrači nemaju snage da pretrče teren. Napadač im izbija sam, 40 m od gola, Meda ga sa svoje polovine gotovo u trenu sustiže, on iz očaja puca sa 30 metara i jedva dobacuje u gol-aut.

Zvezda i partizan uopšte ne treba da nas interesuju. Odvratno je uopšte porediti se s njima. Vojvodina treba da igra u Evropi. Ne možemo juriti titulu, kasno je za to. Treba se spremati za leto, i nastup u Ligi UEFA, usput napasti Kup. Broj gledalaca na stadionu jedino je merilo uspeha.